Zamislite jednu zelenu livadu i na sred te livade neku kamenčugu.
Na kamenčugi "sedi" jedan gušter, veseo, čio i razdragan. Najveća želja tog guštera je da se igra sa ostalim livadsko-šumskim živuljkama.
Ali, one jadne plaše se stranca koji je čudan i uz to i zelen. Zelen kao trava. Gušter je i dalje na onom kamenu, sam, ali ne "klonjava" duhom.
Da bi zainteresovao svoje buduće prijatelje za igru, pusti priču da je ovaj kamen ispod njega magičan i da on zna njegovu tajnu. Kamen ima sposobnost da pruži najlepše trenutke onima okupljenim oko njega. Ali gušter ne može sam da pretvori takav kamen u mašinu za večnu zabavu. Kamenu su potrebne još neke stvari, da bi gušteru i ostalima pokazao svoje lice. Ali gušter ne zna koje su te stvari. Možda ih ostali znaju.
I tako, dođe prvo zeka kao glavni livadski šmeker i donese cvet maslačka i stavi ga na kamen. Onda se pojavi pčela i pljune malo nektara na kamen, a za njom krene dobroćudni vrabac i stavi na kamen grančicu od vrbe.
Tako redom je svaka životinja stavljala na kamen baš onu stvar misleći da kamenu samo to fali da bi se otvorio. Nove stvari su privlačile nove životinje koje su za sobom donosile druge stvari.
Na kraju priče, supa od kamena i ostalih stvari je stvarno postala magična, jer su se gušter i ostale životinje srećno zabavljale oko nje.
Više o tome: ovde
Klasičan primer supe od kamena je www.vukajlija.com
