Umetnost zaslužuje kritiku kao takvu. U okviru umetnosti izraz je tačan. Bila loša ili dobra, ona će do nekog napretka dovesti, promeniti rad na bolje tako da u jednom trenutku tu više nema šta da se promeni, doda ili ukloni. Kritiku, kvalitetnu kritiku, može uputiti neko vičan tome. Problem je što izraz izlazi iz okvira umetnosti i kvaliteta, i to je veliki problem.
Jedno od mnogih muzičkih takmičenja u Srbiji. Za stolom se nalazi žiri. Među nakićenim šljamom je i jedan izuzetak. Jaka glava, čovek koji se razume, zadesio se tu ne svojom voljom. Na sceni je u sred izvođenja numere pravi primer loše strane evolucije, nakit sija, od boja se halucinira, mada, jedino važno je da ona peva. Naslućuje se kraj izvođenja, matrica se smiruje i kraj. Nakićeni hvale nakićenu, digoše je u nebo, rangiraše je kao boginju, red je na jedinog vičnog.
-Imena su precenjena u ovakvim slučajevima, ali, ponovi nam tvoje.
-Dejana.
-Slušaj Dejana, ovo je loše, jako, enormno, i umara nekvalitetom. Loša si u pevanju kao i prosečna Japanka u dahtanju prilikom spavanja nje. Nemaš dinamiku, raspon, osećaj za ritam, i glas ti je kao takav otužan do nivoa babinih sisa izjedenih karcinomom. To je sve što imam da kažem.
-To je vaše mišljenje, meni je mnogo bitnije mišljenje ovih divnih ljudi nego vaše, ali hvala, svaka kritika je dobra.
-JEBEMLITI MAJKU ŠLJAŠTEĆA KURVO, JEBALI TE I ONI I TAJ MIKROFON, I OVO TAKMIČENJE RUŽNO, JEBEM TI POLUSVET OVAKAV I DOBRU KRITIKU U PIČKU.Tu ovaj glavni lik nam izvadi minijaturni snajper iz džepa i puca sebi pravo u glavu.
