Svatovi su možda i poslednji bastion kurčvevitosti običnog srpskog građanina. Kad krene kolona po mladu kao da u svima nama prorade neki životinjski nagoni, duboko zatrpani iza kičmenog stuba u koji je prethodno zabodena šipka učtivosti i poniznosti. Osećaj slobode se širi svuda okolo dok sviraju trube i zastave se viore, a masa auta radosno štekće, poput kolone tenkova koja pobedonosno prolazi kroz razrušene gradove neprijatelja.
Iako naizgled deluje anarhično, ova družina sa sobom ipak nosi određena pravila ponašanja. Trubi ali ne previše, provuci se kroz šiber ali nemoj da ispadneš, ne gađaj prolaznike praznim flašama u glavu, gađaj ih punim, bar kad se osveste nek popiju štogod, ipak je ovo domaćinska kuća, i slično. Greške napravljene u svatovskoj koloni mogu nas skupo koštati.
A: Tebra bre, dođi brzo.
B: Šta je bilo?
A: Neko mi brate izbušio sve čet'ri gume, koji kurac jebote...?
B: Jesam ti lepo rekao da ne pretičeš Stevu Palukuću, dobro da nije polio benzinom sve to.
C: Ej ljudi, koji je ovo smor, neko mi namazao stolicu tovatnom mašću, gledaj mi pantalone, koji smor jebote...
B: Da palimo mi ipak, lud je Palikuća, uvredio si mu čast, ne obilazi se Golf dva sa OPEL Astrom tek tako sinovac... Napravio si tipičnu svatovsku grešku matori.
A: Kurac palimo, vidiš da su mi izbušenje gume.
C: Jel ono Stevo, ide ka nama, nosi neke lance?
B: Begaj braćala.
A: A kola, a pičke, a torta?!
B: Jebeš kola, jebeš tortu, pičke ćemo naći na fejsu, vidiš da je lud.
A: I to što kažeš. Palimo!
