Upravu je Dubioza. Gledam to stado ovaca iz prikrajka i smeškam se. Mada je taj moj smešak smeša gro osećanja, uglavnom negativnih.
Šetaju one tako u oboru, po ceo dan. Po poslednjem popisu gazde, ima ih 7 a jedna je na putu, pa komotno možemo reći da ih je 7 i po.
A nekad, nekad ih je bilo devet, deset, a kad su par obora bili spojeni, i preko dvaes komada. Al', tak'a vremena došla, nema se novca za više, a pored ovaca, gazda ima i svinje, konje i kokoš. Kaže on, može da se živi. (A ja znam da on sere pare, al' ajd'.)
Ode on, kaže da skupi bale. Ja nastavih da ih gledam kulirajući ispod stare lipe. Ne da je mirisala...Ali to sad nije tema.
Kokoške se šećkaju i čekaju da ih opali neki petao, što gazda kaže, da ih nagazi. A jes vala, izgleda kao da je gazi, nasilnički. Koke to vole, izgleda, da se manipuliše njome. Da joj se lupi šamarčina i otera u boks.
A ovce, one su posebna priča. Ne mogu da verujem kako su pasivne. Samo kad su gladne, ponekad počnu da bleje, da se deru. Para uši. Dođe gazda, napoji ih i nahrani, i opet muk. Grobljanska tišina. Vidi se da mu veruju. A kad dođe proleće, one se na mrtvo uplaše šišanja koje gazda obavlja. Kao da kupi harač. One se, onako gole, osećaju iznevereno, bespomoćno i ponizno. Vidi se da osećaju prezir prema konjima, jer oni uvek najbolje prođu.
Kako god, prođe jesen, a one, zaboravljaju na sve. Vuna im se opet vraća, i čeka da bude ošišana. Ali one, kao da to ne znaju, savršeno su sretne s ta dva obroka deteline što dobijaju tog dana.
I tako u nedogled.
Imanje će preuzeti gazdin sin ili unuk, ako ga nema, onda bliži rođaci. A i ovce će se menjati, ali ovo što sam video, izgleda neće nikad...
