Onaj trenutak, kad kao glavni vezni igrač, kapiten i kreator igre svoga tima, staneš na cenar terena i kramponima nagaziš bubamaru odozgo, podbočiš ruke i pogledaš teren oko sebe. Dosadašnji deo utakmice si trčao kao sumanut, bilo te je na svakom delu terenu, uklizavao si, postavljao glavu gde drugi ne bi ni nogu, skoro se pomakljao par puta sa protivnicima, a kod sudije si već zapisan u tefter zbog oštrog prigovora.
Situacija na terenu nije nimalo naivna, gubiš, jebi ga, život te lomi kako stigne, on igra lagano, bez po muke, na svaki tvoj pas on ima dva spremna igrača da ga preseku, svaki tvoj šut vešto blokira, a ovamo mu je teže oteti loptu nego Barseloni, o smislenoj akciji ni ne pomišljaš. I koliko se ti više upinješ da preuzmeš kontrolu igre, toliko on igra laganije, ali sa više opasnosti po tvoj gol. Dakle, vreme je da promeniš taktiku. On će svoj posed lopte svakako ostvariti. Tvoje je samo da čekaš kontru, doći će i tvoje šanse na red, pa koju iskoristiš.
I tako, zauzmeš busiju i čekaš... I sve to bude! I prođe...
Čekaš da pođeš u školu, pa čekaš raspust, čekaš Novu godinu, rođendane, čekaš da ti istekne vojni rok, da dobiješ posao, da ti se žena porodi, da deca odrastu... Ili jednostavno, čekaš da ti se danas završi radno vreme, da dođe dugo očekivani i planirani vikend ili odmor. I sve to dođe. A kad dođe, onda ti bude malo krivo, jer znaš da će i da prođe, pa posle opet moraš da čekaš ko zna koliko, ali i to će da dođe, znaš, staro si ti magare, uvek nađeš novu šargarepu...
Jednog jutra se nisi probudio. Dođe i taj dan. E, taj ne prolazi...
''Stani na loptu'', govoriš sebi. Niko ne zna koliko je do kraja utakmice, ni da li će biti sudijske nadoknade.
