Ne znam koliko se ko seća one priče o Miši i njegovom starijem bratu Dušku koja je bila u beogradskom izdanju čitanke za drugi razred osnovne škole. Miša je hteo da ide u kino jer je veliki za to, ali nije hteo da donosi drva jer je za takve poslove previše mali (ako se dobro sećam da su drva bila u pitanju).
Svejedno, svi smo imali takvih momenata, kada nam je bilo mrsko da radimo nešto pa se izvlačili na foru da smo previše mali, a onda neke druge stvari smo mogli da radimo jer smo ipak veliki. Realno, svi smo mi Miša - nekad veliki, a nekad mali.
- Andrija, ajde siđi dole i pomozi ćaletu da unese kauč u kuću.
- Kevo bre, pa nek ide Aleksa, stariji je od mene. Ili teča. Gde bre mene nađe, nisam ja još za takve stvari.
- A u petak si mogao da se napiješ i dođeš pijan kući, a?!
- Tačno ne shvataš, to je nešto sasvim drugo..
- Drugo?! Objasni mi molim te kako je to drugo?
- Pa, vidiš kevo, ne znam koliko se sećaš one priče, ali realno svi smo mi Miša.
- Miša?! Koji je to od onih tvojih klošara?!
- Ee brate, tačno sam znao da neće da shvati...
