Opštepoštovana disciplina današnje omladine, kojoj, na moju sreću ili nesreću, pripadam. Cilj je, naravno, ne pokazati ni najmanju trunčicu kulture ili pokušaja obrazovanja, jer možete biti zauvek društveno obeleženi. Vrednost i popularnost dobijaju se po skali: što si nepismeniji, to si veći baja(ili riba).
Veče se spustilo i vazduh polako iz svakodnevnog dobija na mladosti i svežini. U parku, svaka klupa je zauzeta...parovi, grupice prijatelja, sav taj šarmantni zadah seoske omladine koja nema gde da ode.
Na prvi pogled, sve je tako lepo i sveže i mlado i živo i sedeći na klupi, pomišljam da bih se mogla stopiti s atmosferom. Svetlost je varljiva, puno smeha, hod je lepršav i svi oni seku život nemarno, zapravo, bez straha, grabe se i prežderavaju slatke srži.
Simpatična grupica poznanika prilazi mom društvu i počinje razgovor.
Ne razgovor, takmičenje.
"Spremate se za školu, knjige, čitate nešto?", počinje debeljuškasti mladić uz smeh.
"Hahahaha, svašta, naravno da ne, kakve knjige!"
"Ozbiljno, ja sam vukovac i u životu sam samo jednu knjigu pročitala!"
Usklici oduševljenja mase, sedim i smeškam se, ali niko me neće naterati da se okrenem protiv mojih najvećih saveznika, knjiga i pisane reči.
"Ja čitam nešto! Statuse na fejsu!" Još jedan usklik odobravanja.
"Ozbiljno, ko još čita!? Ti, je l' čitaš nešto?" Gotovo zapovednički, čopor se okreće prema mojoj prijateljici koja ponekad pozajmljuje knjige od mene. Očekuju odričan odgovor, to je dužnost koju društvo nalaže, i čujem je kako licemerno kaže: "Knjige, svašta! Počnem i smorim se, koja je to glupost! Naravno da ne čitam!
Mene preskaču, zbog moje knjigožderske ozvaničenosti, ali pitanje su uputili još jednoj devojci.
"Da, čitam. Volim da pročitam poneku knjigu, zašto je to nešto loše?"
"Ozbiljno?", prvo zbunjenost, a onda prezir na njihovim licima.
A šta će im to, šta će im nečije reči, šta će im senke stvarnosti, kada su se sami života prejeli i on im izlazi na nos i uši? Na pore.
A ja još jednom ovim što sam napisala dižem glas.
Glupost koja me okružuje, nemarnost koja me preplavljuje. Ponekad mislim da je stvarnost previše i da je ne mogu toliko podneti.
I kada sam odlazila, opori ukus nije hteo da nestane. Ima li spasa za sve, zar je samo vidljiva i opipljiva slast nešto što vredi? Taj na prvi pogled lep i blistav svet zapravo je pun ludosti i neznanja. Ponovo sam bila svedok jednog blesavog rituala. I garantujem da im nije kraj.
