Tužni starac...

... bolno jeca sam, napušten od svih... Da li ste se zapitali da li je tu negde u blizini vas? Verovatno niste. Eno jednog, sedi na stanici zamišljen nad svojom sudbinom. Seća se davno mu umrle žene, žive dece i unučića što se ne javljaju mesecima, ratnih i posleratnih prijatelja... Sa tugom u očima, nemogućnošću normalnog hodanja, bradurinom i opijajućim miomirisom višegodišnje prljavštine, trudi se da bude izbegnut, što mu poprilično uspeva. Unuče vinjaua ili loze nosi sa sobom da mu pravi društvo tamo gde mu ne smetaju prolaznici. U pijanom stanju voli da govori o tome gde je bio i šta je radio u mladosti, što deli sa svojim (ne)poznanicima u birtijama ili prepunom autobusu gde ga brojači šutiraju napolje. Godine, prerana, mala penzija i promene u porodici su od njega napravile upotrebljeni prezervativ. Stavite se povremeno na njegovo mesto, zamislite sebe u toj situaciji. Znam, mislili biste da je mogao da se izbori, da bude dovoljno snažan, ali to nije baš jednostavno.