Po pričama starih boema koji su nakon terevenki po Skadarliji odlazili u noć, u ovoj ulici su nalazili jedinu stvar vredniju od novca. Stvar zbog koje su se vodili ratovi, čak i u vreme kad nije bilo automobila. Dakle nije nafta, nije zemni gas, nije ni zlato. Mada neki su je plaćali zlatom, samo da bi je posedovali čak i na jednu noć. Zaboravljali su ko su i šta su, makar bili prokleti do kraja svog života. Ista takva ih je izbacila na svet krvave, dok su vrištali u saznanju da postaju njeni doživotni robovi. Dok se tama uvlači u svaki ćošak kaldrmom pokrivene ulice, na scenu stupaju gospodarice noći. U svom bogatstvu raskošnih boja i zanosne čipke koja skriva njihovu tajnu, one vladaju tim delom grada koji je kao odvojen od ostatka. Od ostatka grada, zemlje, sveta... Njima se obraćaju u momentima očaja, kada su sve priče već ispričane po stotinu puta i kada više ne pale ni fazoni gardijskog kapetana zbog koga su kurve pile živu sodu i skakale sa balkona na trotoar. A one, iako svesne svoje moći, pomažu ovim napaćenim dušama i pružaju im par trenutaka mira u beskrajnom moru patnje i bola. Kada sve prođe, svetlost dana će izbrisati sinoćne tragove i sve će opet biti čisto i bezgrešno. I sve tako u krug do novog sumraka i novog čopora raskalašne gospode željne provoda.
