Nije ime samo potpis. Žvrljotina na čeku, nemarno naškrabana slova na parčetu papira, tokom dugog telefonskog razgovora. Jok. Ime se upisuje za života. Upisuješ ga svojim djelima. Svaki put kad ispadneš čovjek ili gnjida - povučeš liniju. Čime si se potpisivao za života, vidjeće se kad isti okončaš.
Nekako najgore prođoše oni što život pisaše grafitnom olovkom. Drvenom, što bi rekli mi seljaci. Tihi ljudi, ne ostaviše snažan trag. I to što ostaviše, doći će neko i obrisati potezom gumice. Možda oni nisu ni loši, ne učiniše nikome nažao, ali kad se računi budu svodili niko ih neće pomenuti. Neće imati po čemu. Da je barem nekad gađao ćepanicom cigu, što je gledao da mu nešto zdipi iz garaže, pa da se imaš čemu nasmijati kad ga se sjetiš. A ono ništa, život stane u blokče. Blokče pisano grafitnom olovkom. Izblijeđeće, nestaće ga brzo. Prosuće se kafa po njemu, trajaće koliko i visibaba s proljeća.
E sad, nismo svi Tesla pa da ugraviramo ime u kamenu. Al barem se možemo potpisati mastilom. Ono, može se desiti da mastilo izblijedi, da ga neko zapali sa sve hartijom na kojoj obitava, da ga zgužvaju i bace. No ipak je dugotrajnije. Sjećaće te se barem familija. Komšija kome si krstio đecu. Konobar kome si polomio vilicu gađajući flašom poganog Vitomira.
Zato birajte čime se potpisujete. Kad se podvuče crta ispod tvojeg pisanija, i te kako ima veze sučim si ga pisao.
Moj Dmitre. Cijeli si život drvenom olovkom pisao. I evo sad kad te zakovaše u to drveno kaše, nema čojek šta reći o tebi. Bolje onda da ćutim. I ti si cio život ćut'o.
