Način smeha definisan sintaksom: smeh + $(ime autora odgovornog za smeh).
Vrlo retko je zastupljen u govornoj, dok se u virtuelnoj komunikaciji često sreće.
Uputilac smeha na kraju smeha mora da naglasi kome je smeh upućen, jer je moguće da u međuvremenu neko nešto napiše i pomisli da on dobija smeh.
Primer 1
Radjard Kuplung: ...nešto smešno...
Korisnik foruma 1: ...nešto...
Korisnik foruma 2: Hahahahha Radj.Korisnik foruma 1 u ovom slučaju zna da smeh nije njemu upućen.
Primer 2
Djoto: ...Smešne stvari...
Čekaoničar 1: ...nešto...
Čekaoničar 2: HA HA HA!
Čekaoničar 1: Hvala na smehu, čekaoničare 2.Ovde je došlo do neprijatne situacje, jer Čekaoničar 2 nije uputio lepo svoj smeh, pa je Čekaoničar 1 pomislio da je njemu upućen smeh namenjen autoru Djoto.
