Vešanje na Terazijama

Posle neomašćenog kolca a pre govnjive motke, verovatno jedna od najdrakonskijih kazni u svakodnevnom rečniku prosečnog stanovnika glavnog grada Srbije ( i dalje je "Beograd" u pitanju, ako ste eventualno imali neku nedoumicu ), pa čak i ako isti/a nije rodom odatle. Radikalno brutalna sintagma koja u sebi sadrži sav prezir nebeskog naroda prema nasumičnom zločincu ili zločincima ali i, vrlo verovatno, jedino učinkovito rešenje za, ako ne SVE, onda definitivno većinu sranja koja su ga zadesila u poslednjih...pa, koliko ono ima godina? Terminologija iz naslova se, razume se, daleko frekventnije koristi od strane lokalne populacije ali nije strana ni ostatku srpskog stanovništva koje, sa druge strane, prosto ne mož' da dočeka duskoči u prvi autobus i doseli se u čuvenu metropolu "na ušću dveju reka ispod Avale". Elem, sve ovo najevidentnije ima veze sa i dalje naučno neobjašnjivom fascinacijom jednog naroda scenom javnog mučenja tj. ubijanja, bez obzira na boju kože ili zastave istog. Još se od vremena Antičke Grčke i Starog Rima, pa preko srednjovekovnih dekapitacija i Inkvizicije, ( kojoj je, pak, "vatra" bila omiljeno sredstvo za rehabilitovanje "zločinaca" ) do današnje Severne Koreje i Saudijske Arabije ( pa se ti usudi da dobacuješ muslidžama na plaži u Dubaiju kako su im "suvišni" kostimi ), lopovima, ubicama, samoproklamovanim mesijama, izdajnicima i ostalim zlikovačkim kategorijama sudilo i presuđivalo na javnim trgovima, pred neretko i na silu okupljenim narodom ali opet žednim krvi i pravde ( što se možda dâ nazvati i arhaičnom verzijom "Grand Parade", al' da ipak ne zalazimo tol'ko duboko u analizu stajskog đubriva ). Bilo kako bilo, oblik javnog kažnjavanja rendom izgrednika za sobom je oduvek ostavljao jednu posebnu aromu pobede Dobrâ nad Zlim i, kao takav, zauvek iznajmio mesta u našim toplim, neobavezno reliogoznim srcima. Bar dok ne smisle nešto još zajebanije...

N.B Pri uzjebanoj slici štelovati ovde. Autor.