Zdravo svima, zovem se Mikael i rođen sam 1923. godine u Rozvadovu, tri nedelje pre vremena. Moji roditelji su bili nastavnici nemačkog jezika u osnovnoj školi u Rozvadovu, a ja sam za jednog šesnaestogodišnjaka, zbog jako krhkog zdravlja, veći deo svog života proveo u kući prikovan za postelju. U školu nisam išao, kao sva ostala deca, već sam imao svog privatnog tutora koji bi me posećivao, a napolje bih izlazio samo uz pomoć kućepaziteljke Elze, žene koja bi brinula o meni po ceo dan dok su roditelji odsutni. Prijatelje nisam imao.
Nekoliko dana pre Božića 1937. godine roditelji su odlučili da me odvedu i ostave kod dede i babe na selo. Rekli su da će mi prijati promena, iako su zapravo samo želeli da na par dana zaborave na mene, bukagiju koja im ja vezana za noge već petnaest godina, i da se na par dana osećaju kao svi normalni ljudi. To su i uradili.
Roditelji moje majke, moji deda i baba, Jona i Vilma, su me jako voleli. Jona je bio stočar i ceo svoj životni vek je proveo na selu. Imao je ogromno imanje, ženu i jedno dete, moju majku, i bio je pravi stoik u pravom smislu te reči.
Na selu mi nije bilo bolje, ležao sam u postelji kao i uvek svaki dan, i retko kada bih izlazio napolje. Deda i baba su se brinuli o meni. Jedno kišno jutro moj deda Jona je došao da me poseti dok sam ležao u krevetu. Seo je pored mene i rekao da je malopre išao da obiđe sve životinje koje je jutros rano nahranio i da je u ambaru video nahranjenog vepra koji leži a da se na njega popeo poveći pacov i da mu sedi na leđima.
...
