-

Zivot.

U bolnickom krevetu lezao je otac njegovog oca.
Sila od coveka.
Tri rata mu nista nisu mogli.
Onomad 42-ge kad je ostao bez rodiitelja i bezao od njemaca sumom gladan i zedan poput goonjene zveri,danas mu je to izgledalo kao ruzan san.

Setio se i devedesetih.Ludila na sve strane.Nestasica.Ni to mu nije tesko padalo dok je jos pored sebe imao svoju Draganu.

Za nju je ziveo,za nju se borio.Za svoju prvu ljubav.Za svoju zenu koja mu je decu izrodila.

Sve do prosle godine,kad su trebali uzivati i ponosti se svojim pra unucadima,pijani vozac je pregazio njegovu Draganu.
NIje se ni zaustavio.
Presao je preko nje dzipom kao preko nekakvog gmizavca.....

Policija ga je zaustavila par kilometara dalje.
Psovao je policiju.Bio je vidno pripit,mozda je bio i drogiran.
Urlao je iz sve glasa ''znate vi ko je moj otac?Jebace vam sve po spisku,ja cu vam doci i skidati znacke''!!!

Sila od mog djeda je doleteo na mesto nesrece i nemo gledao.
Ni rec nije izustio od te veceri...sve do sad.

-'Sinko. . .gde si?Milutine'?

-'Tu sam djede.Tu sam'.

-'Secas li se kad si me pitao onomad sta je zivot'?

-'Da...secam se'.

-'Zivot ti je,sinko moj,ona crtica na nadgrbnom spomeniku izmedju godina rodjenja i smrti....stoga,sinko moj,ne gubi smisao zivotni,voli,prastaj,ne izdaj prijatelja,porodicu....kratka je to crtica da bi izgubili tako vredne stvari...'

Zagledan u plafon bolnicki...tiho je izustio...'eto me Dragana,eto me nocas kod tebe. . . '