- Ју, ју, онај Цопе ме синоћ развалио од курца.
- Стварно? Чула сам од Светлане да и није баш обдарен...
- Их, ако лаже коза не лаже рог, и то какав рог...

Коза, непознатог имена, презимена, надимка и генетског кода, сједила је са друштвом у кафани несвакидашњег калибра: ако би се први пут задесио унутра, требало би ти времена да се навикнеш на густи дим који непрестано куља кроз жуте зубе, кроз који се види тек кад се поштено размашеш рукама; конобар се никада није чекао - конобар се молио,
али прво будио,
и то дуго, јер је пио данима.

Припиша се нашој кози, те она ту реакцију саопшти свом друштву. Ово свакако не би требало наглашавати да је мјесто дешавања догађаја нека млада кафана у којој нема окачених кеса за талог из пепељара на свим столицама, али јебига, јесте, и ту се морало говорити да идеш бацити пиш, да знају гдје си кренуо, ако се загубиш негдје успут.
Керамичке плочице, потписи на њима, разбијено огледало, нема течног сапуна, нема обичног сапуна, нема никаквог сапуна, какав црни сапун, стари буздован, мрље од блата, чучавац, и ригипс плоча која раздваја мушку и женску страну овог тијела.
Стаде коза пишати, први пут јој је данас, а знате и сами како то изгледа. Пљуну кроз млаз једном, из навике, и поглед јој застаде негдје на средини ригипса: био је пробушен, али не било како - рупа је, јаране, била идеалног кроја, као да има намјену.
Утом се зачу милозвучан глас из просторије до, који рече: ''Име ми је Сара, Дунавом још шибају вјетрови,
пружи ми рог, козо,
видјели те свјетови!''
Лаковјерна и жељна играрија, коза, не размисливши трена, прогура свој рог кроз рупицу, касније названу света рупа. Видјећете, уосталом, и због чега.
Рог је, заједно са козом, стрпљиво чекао, а ко чека, наводно, и дочека. Сара је претурала по својој торбици, чула је то коза, добрано је познавала звук претурања по женској торби, јер је некада и сама то радила, док није почела фурати џепарице.
Сара натакну кутију јебеног старог сарајевског Марлбора, меко паковање, на козји рог, и потом нестаде.

Друштво козино пило је за столом.
Конобар је спавао.
Сијалице су трепериле.

Вана, козина другарица, доби поруку од бешике: ''Бирај, Вана: или у гаће, или по чучавцу!'' Потрча Вана, развали врата од тоалета, истресе се по чучавцу, зграби кутију најбољих цигарета икад и заврати се за свој сто.
Коза попизди. И не попиздила! Сарајевски Марлборо пуше грчки богови, ало!, аман, пушићу га и ја, помисли у себи!

Излети ван, и баци се у потрагу за поклоном. Сви су је игнорисали, нико јој чак није ни вјеровао у причу, а и искрено, ко би повјеровао у то?

Начина како доћи до блага немаш пуно - једноставни су, мораш га тражити.
Узе коза судбину у своје руке, те се залети по кафани молећи дјевојке да отворе своје торбе, не би ли им погледала садржај, фотографише, каже, за дипломски, треба јој то. Истраживање неко, нешто.
Трајала је, читаоче, потрага сатима, јер јој није падало на памет да погледа код својих.
Дође, напокон, и до Ванине торбе.
Отвори Вана торбу, и погодите, унутра напукла кутија сарајвског Марлбора.
Гласно викну коза: ''Ох, свете звијезде, хвала вам! Ох, хвала вам најљепша!''
''Али, козо, цигарете су моје! Врати ми их овамо, глупа козо!'' слага Вана.
''Извините што прекидам разговор, али очито је да се на рогу козе налази парче црвено-бијелог папира, и комадићи фолије и филтера...'', улети клизећи бивши детектив, данас произвођач меда, Манојло.
''Ако лаже коза, не лаже рог, госпођо!'', додаде (додаде хаха), закуца разговор у једној реченици... заустави лажи... измисли изреку!

Сви су добили по једну цигарету од козе. Ти гутљаји јефтиног пива никада им боље нису сјели.
Сарајево, врати се, и поведи Марлборо са собом, у пупак те љубим!