Verovatno najpopularniji albumi sa sličicama u svetu. Izlaze svake četiri godine, pred svetsko prvenstvo u fudbalu, a kada sam ja bio klinac, imalo ga je skoro svako dete koje sam poznavao. Najbolji su bili paninijevi, a neke danas dobre drugove sam i upoznao tako što smo razmenjivali duplikate i igrali tapke. Prvi i najdraži album bio mi je Italija '90, i taj album sam najviše i popunio - ostalo mi je jedanaest sličica da ga kompletiram. Popunjeni albumi su se slali na neku adresu kako bi se osvojila neka nagrada, ali više se ne sećam šta je to bilo. Medjutim, došlo je i do gorkog dečjeg razočaranja, kada smo drugari i ja rešili da zajednički popunimo jedan album, Francuska '98. Falile su nam samo dve sličice koje uporno nismo uspevali da izvučemo, i pošto ih niko od drugih klinaca nikada nije video, shvatili smo da nikada nisu ni odštampane...
Kasnije sam shvatio da postoje stariji ljudi, koji se i dan danas okupljaju, igraju tapke sa svojim sličicama, menjaju duplikate i prodaju jedni drugima albume. Danas sam iz neke dečije potrebe da se setim tih lepih klinačkih dana kupio jednu kesicu sa sličicama, i shvatio da su igrači nacrtani kao karikature. Lično deluju mi bezvezno, i mislim da su one koje sam ja skupljao bile najbolje - ali jednog dana to će misliti i današnja deca.
Nešto najjače i najbolje što nackli može da ima pred neki veliki fudbalski događaj. Ujedno i jedinstvena prilika da igrači na tim slikama ispadnu retardirano što je više moguće, gore nego na fotkama lične karte garant.
- Tata tata, a mooolim te tatice, ajde ti zalepi čika Rajzigera, ne želim opet da piškim u krevet...
- E ne može! Moraš da se čeličiš, imaš već sedam godina. Dovoljno od mene što sam ti juče odradio Trifona, Rajziger je Ričard Gir za njega.
- Buhahahahaha mama! Tata me opet plaši s Bugarima!
