Hemfri Bogart. Džek na kubni.
Bogart živi kraj klavira,
za klavirom, crnac svira.
Staloženi gospodin čovek. Verbalno teško nadjebiv, zaletati se na njega rečima je kao zaletati se punim sprintom na Zidana u cilju osvajanja lopte. To se jednostavno NE radi tako. Svi smo mi njegovi stereotipni crnci, i želimo da budemo kao on, javno ili potajno.
Marokanci, Afrikanci,
svi su stranci u Kazablanci,
al' samo jedan Hemfri Bogart,
al' samo jedan Hemfri Bogart.
Svoj na svome, gde god bio, šta god radio. Ceo svet mu je domaći teren.
Da bi ga pobedio, moraš minimum i ti biti Bogart. Ali da bi dostigao taj nivo, moraš ti još mnogo kvestovati dok ne nabiješ dovoljno iskustva da bi bio u mogućnosti da izvršiš takvu prezajebanu metamorfozu.
Uvek postoji šansa za neuspeh, jer još nije utvrdjeno da li se to može naučiti, ili se takav fenomen od čoveka jednostavno radja.
Na setu za snimanje jednog od njegovih filmova, tamo dole negde u Africi, svi članovi ekipe su se otrovali lokalnom vodom, sem Bogarta.
On je čovek svo vreme pio samo viski.
