Omiljena pesma, omiljeni stih, svih mladih generacija. Moto maloletnih alkoholičara i delikvenata. Dokaz da su živa bića. Oni pate. Sećaju se one male koju su mogli da prcaju, ali nisu, jer su bili još mlađi i još neiskusniji. Peva se ova pesma posle svakog pijanstva, posle svakog izlaska i svaka generacija će nepogrešivo izvrištati dirljive stihove uz krokodilske suze i ruke na glavi, jer bože moj, oni su boemi.
Dokaz da nisu seljaci, da znaju još nešto, nešto što se ne pušta na ružičastoj televiziji. Oni slušaju "rok". Nosiće ovu zemlju, oni su mladi, puni elana i alkohola u krvi. Uz setan pogled jugonostaličara će se sećati ljubavi iz vrtića, koju su čekali kod Prve beogradske gimnazije, one zime kad je vazduh bio neprirodno hladan, a njih je mama izvela da se grudvaju. Tuga.
A ziljave čke, koje su pre deset dana počupale svoje prve stidne dlake sad luče vlagu na "pevače". One su sad u pubertetu, one su emo u duši. Nejebačke pesme su najbolje za jebanje. Ističu senzibilitet i "debilitet", a lepotice baš to vole. Pogled preklanog jagnjeta, tiho otpevano "čekaaaaaćuuu te mojaaa buuuucoooo" i prvi poljubac. Ah ta romantika, da je nema, mislili bismo da je do jaja. Patetika.
Paja i Tikitza su se bubili juče posle škole!
Ne ljubiti se ispred prve, isisaće vam dušu.
Pljus! +