Čika Braca Morkica

Ako je uopšte i bio lud - u šta pomalo sumnjam - bio je lud otkad ga pamtim. Ne znam šta je tačno uzelo danak razumu, služba ili pak sam život, no u svakom slučaju Braca je prilično mlad završio kao penzionisani policajac. Nikada nisam mogao da ga zamislim u uniformi, iz prostog razloga što je, onako dugačak, delovao krajnje smotano i bio vrlo dobrodušan; takav čovek jednostavno nije bio u stanju da bilo kome naudi. Ljudi su ga, s obzirom na to da je bio "lud" doživljavali kao jurodivu budalu i mahom izbegavali. Deci je njegova pojava pričinjavala neobičnu radost, jer su mogla da ga ispituju i zajebavaju do mile volje, uživajući u njegovim iščašenim odgovorima. Bilo kako bilo, s obzirom na to da je živeo sam i mimo sveta, Braca je imao vremena na pretek za svoje neobične hobije i sitne obesti. Neretko se mogao videti kako pred trafikom, sedeći na travi sa drugim klošarima sličnim njemu, ispija pivo i dresira dvatri guščeta ili morke koji su večito išli za njim. Nisam siguran šta je tačno pokušavao da ih nauči, no sećam se da su ga sledile u stopu, jedna za drugom, kao nekakva groteskna, minijaturna jedinica.

Ali bivalo je i drugih stvari. Noću, pri povratku kući, ljudi bi ga zaticali gde sa dve grane, po jednoj u svakoj ruci, stoji i odmenjuje stablo koje se osušilo ili slomilo, i čiji je nedostatak remetio sklad drvoreda. Postoji u tome čak nešto simbolično. No daleko čuvenije od svega bile su njegove provale, jer Braca bi, u povremenim naletima nadahnuća, umeo da provali u radnju i napravi nekakav ispad koji bi se danima posle prepričavao. Inače uvek pristojno odeven, u sakou i košulji, jednom je prilikom provalio u robnu kuću kako bi uzeo plastični češalj i, pošto se očešljao, kako bi delovao što lepše, legao na prugu da ga pregazi voz. Ljudi su ga relativno lako odgovorili od ludosti. Drugi put ispala je sveopšta frka, jer je iz radnje pokupio nekakvu socijalnu salamu kojoj je rok trajanja istekao pre dva meseca a vlasnik je, ne znajući ko je u pitanju, osedeo pri pomisli da bi se neko mogao otrovati. Braca ju je ubacio kod sebe u frižider i jednostavno zaboravio na nju.

No - najupečatljiviji dogadjaj koji pamtim zbio se dok sam čekao bus za školu - spustila se rampa i saobraćaj je čekao da voz udje u stanicu, tridesetak metara udaljenu. Sa druge strane pruge čekala je starica na biciklu; naidje Braca, vide spuštenu rampu i, sa izrazom podsmešljive nadmoći koji imaju ljudi koji vole da podjebavaju (a koji njemu nije bio stran), ozareno dobaci - He he, sad će voz da stane i pusti ženu da prodje. Kakva suluda ideja. Tridesetak ljudi koji su čekali bus na stanici jedva da su i obratili pažnju na budalu; no zaista, nakon desetak sekundi, naidje voz i zakoči pred rampom kako bi žena mogla da nastavi put. Zbunjena i u čudu, ova nekako pregura bicikl preko šina i voz nastavi put stanice koja je ležala tik malo niže. Automobili su za to vreme uredno čekali. Gomila se osvrte i pogleda Bracu, bez reči, no ovaj je delovao dalek i odsutan, kao da se ništa naročito nije dogodilo.