Ljudi koji su i sami nastojali da budu umetnici, ali pošto im radovi nisu bili naročiti, i slikanje im baš i nije išlo od ruke, bacili su se na kritiku tudjeg dela (nije svuda tako, ali u našoj zemlji uglavnom je takav slučaj). Pošto se naš živalj sve manje razume u umetnost, oni koji imaju para da danas kupuju slike, nastoje da pogledaju kakve kritike je dobio autor dela koja su ih zainteresovala, i šta kritičar kaže u vezi cene, kvaliteta i umetničke vrednosti. Ako se kritičaru baš i ne dopadaš, ili si mu se nešto zamerio, može dosta negativno da utiče na prodaju tvojih slika.
Zahvaljujući kritičarima, salonsko, jeftino uramljeno djubre se prodaje i po 50 000 dinara, a ona malo veća platna i po 70 - 80 000, iako ulični umetnik koji svoje slike prodaje na ćošku galerije ima mnogo bolje radove, koje prodaje da bi se prehranio.
Na pitanje: „Ko je bio Mocart?“ duhoviti posetioci internet sajta Vukajlija, rečnik slenga, odgovaraju: „Svestrana ličnost. Čovek koji je komponovao muziku za Nokiu. Inače, bio je poslastičar i izmislio je Mozzart kugle. A voleo je i da se kladi...“
Danas · 06. Novembar 2008.
Tačno +
Kod nas je likovna kritika slikara do 1950te prepisivacka, a posle 50te marketinska.
Najpoznatiji nasi slikari, skolovani u inostranstvu (Minhen, Pariz, Prag, Bec, Budimpesta) u vreme dok kod nas nije bilo Likovne Akadije su uglavnom radili prema stranim uzorima i bili interpretatori, a manje kreativni (cast izuzecima), a ovde su postajali prvi profesori novim generacijama, i po automatizmu su danas i najznacajnija imena...
S druge strane, oni originalni i ispred vremena gotovo su neprimeceni.
Recimo, u svetu su najpoznatiji i najtrazeniji nasi umetnici koji su ovde jedva i bili poznati za zivota:
Sava Sekulic, Ilija Bosilj, Micic(Zenitista) koji su bili ispred svog vremena...
Na aukcijama u inostranstvu postizu visoke cene, a kod nas tek sad radi naknadna pamet...