Tačan odgovor na glupo pitanje.

Не може свако ћутање да буде ћ у т а њ е. Само посебна ћутања могу да заслуже назив и статус ћ у т а њ а.

Није то оно кад ти ћутиш јер немаш шта да кажеш, или те је неко наљутио па ти сад ћутиш љутито на њега. Ни оно кад ћутиш јер ти је тако дошло, штосеонокаже - спокојан си ваљда због нечега (пише у тамо неким часописима да тако ћуте блиски људи, особе које немају потребу да стално затрпавају једно друго теоријама и ставовима, занимљивостима и ексцерпцијама из властитих прикљученија), и онда ти безбрижно ћутиш, а у себи ћарлијаш (а овако пише у неким збиркама поезије, ваљда је и то неко паметан смислио и међ народом раширио).

Дакле, то не. Ово ћутање - ћ у т а њ е - развија се полако и наравно ћутке.

Почне да клија у оним тренуцима кад ти нешто падне на ум, а што на ум - то и на друм, па хоћеш и другоме то да кажеш, да му покажеш и поклониш комад, бар кришку, себе, па да заједно наставите кроз мисли и реченице, обогаћени и зближени трансфером поклоњених комада сопствености.
И, шта се деси? Налетиш на зид. На бедем. Или на шанац. На јарак. На јаз несхватања и неприхватања понуђеног, чак презривог одбацивања. Ништа. Ти прећутиш.

Други неки пут пожелиш да другоме, теби наизглед блискоме, саучеснику у раси, средини и моменту, опет пружиш чест својих можданих трудова, можда и да му разбистриш поглед на васколики овај божји пашњак, да му словом злонемислећим укажеш да није све тако као што он дума, да је боље да престане са неплодношћу и трулошћу својих дана. Опет зидина, опет провалија. Испаднеш чудак. И прећутиш.

Неки тамо пут, падне ти опет нешто на ту твоју памет (која је ареал, очито, веома склон падавинама и оборинама - кажу тако на прогнози након дневника, и наведу колико је пало милиметара ту, а колико тамо), и ти заустиш, да се у глас претвориш. Е онда ти напокон испаднеш паметан, па затвориш уста. Шкљоцну зуби, и ти прећутиш.

И би добро. И како ти се затворише уста, отворише ти се очи. И ти схвати да је ћутање твоја мембрана, твоја келија манастирска и твој карантин (овако се каже и у некој познатој нумери, кад овај један хоће да заборави неку своју љубав, шта ли је). Да је боље да ћутиш и прећутиш. И тако се у теби то ћутање стврдне, или окошта, свеједно.

И то не би био проблем да си ти срећан што ћутиш. Али, ти хоћеш да кажеш. Нећеш да ћутиш. А ћутиш. Јер је тако добро. Јер нема ко да те заиста чује.

Uslovni refleks mase.

Најучесталији вид забаве код старијих брачних парова, који су одавно једно другом рекли све што су имали за рећи.

Stvar koja je, kad smo bili mali, još više nervirala već iznervirane roditelje

Neophodan preduslov da istina postane glasna.

Najbolji nacin za nanosenje boli..

Neefikasnost strelaca na fudbalskoj utakmici.

Radnja koja najbolje čuva zube od spoljašnjih uticaja.

Оно што једино искрено показује да смо поражени.
Оно што исприча и најдужу причу коју нико не воли да чује.
Оно што прави разлику између беса и мржње.
Оно што нико не би волео да му се исприча.
Оно што позива сузу низ лице.
Оно што мајка одговори гладном детету.
Оно што отац уради када не одеш на екскурзију.
Оно што прекида сваки твој сан о сигурности.
Оно што и на најчистијем ваздуху стеже груди.

Оно на шта си данас осуђен...
Оно што на себи не видиш,а можеш свакоме да замериш...

То је оно...што бих волео да овај народ обрише.

Najglasniji govor devojke.

Jedina stvar na svetu koja ne dokazuje prisustvo uma, ali dokazuje odsustvo gluposti.

Najprikladniji odevni predmet koji vlasnici "praznih glava" mogu upotrebiti kako bi se na neki način zaštitili od posledica nenošenja istog. Posledice su daleko od fatalnih, ali opet mogu u velikoj meri uticati na sliku koju će ljudi stvoriti o njima. Oni čak i kada se uhvate za glavu ostaju praznih šaka.

Nažalost, to retko koriste, puni su sebe i mnogo se trude da istraju u nekim svojim izjavama ma koliko one besmislene bile. Takođe, može se i reći da je pripadnik gore pomenute grupe sisao pogrešnog roditelja, te da se na osnovu toga tripuje kako je popio svu pamet sveta što ga dodatno ohrabruje da nastavi svoje istresanje prljavog veša.

Povremena pojava prilikom konverzacije koja je rečitija od bezbroj reči.

Najbolji oblik sarkazma kada neko kaže nešto apsolutno glupo ili nešto apsolutno nezanimljivo, odnosno možda kada ti se drug koji ti i nije toliko drag obrati za pomoć bilo da je u pitanju neka potpuna nebuloza ili nešto što ni sam ne umeš da dokučiš. Onda jednostavno odlučiš da ćutiš i neverbalno ipak napakostiš takozvanom nametljivcu neizmernim udarom čežnje ili nezainteresovanošću, a opet ne kažeš ništa uvredljivo.

Nebulozna i nepovezana reč koju samo najbolji govornici koriste u pravilnom trenutku, služi da prekine nečiju već bajkovitu i suviše preteranu neverovatnu priču.