D mol

Ono glupo osećanje koje je probao da opeva Balašević. Jedino je uspeo da ga imenuje, jer se ono ne da opevati. Spram njega tuga deluje veselo. Živiš, jer ne znaš kako da umreš. Ubio bi se, ali nemaš snage za to. Mada je to daleko od života. To je vegetiranje, mada bi se neke biljke sasvim sigurno uvredile, i rekle da su mnogo življe i raspoloženije. To je jednostavno D mol. Sve je mračno i crno. Mesečina koja se šunja niz prozor, kao da vodi ka nebu, ka nečem lepšem, ali dobro znaš da je to varka, i da vodi ka dnu. Al ipak kreneš, tešeći se da gore ne može. A može. Uvek može gore, za to se brine D mol. I tu lekciju nikad da naučiš.

Nekad i smuvaš dan, ali samo dan. Noć je uvek tu da te sačeka. Onda se pojavi i mrak i prosto znaš da će da te obuzme, celog. A to je ta prečica za bol. Bol, koji je prevelik da bi se mogao opisati, prejak da bi se mogao izgovoriti. I zato koristimo izraz D mol. No D mol ništa ne može opisati. Ne mogu se opisati ni neka druga osećanja, kao što je majčin prvi pogled i zagrljaj prvog deteta. No za razliku od svih tih osećanja D mol traje, i traje i traje. Čini se večnim i nepobedivim. Kad čuješ da vreme leči sve samo se nasmeješ. Jer je vreme relativno, i stvarno u vreme D mola kao da stoji. Kao da za sat vremena proživiš ceo jedan život. Zapravo propatiš ceo jedan život. Kad razmisliš bolje propatiš za ceo jedan grad. Glupi D mol, uvek oseti pravi trenutak, prišunja se tiho, kao lopov, jednim pomuklim udarcem izbaci iz ravnoteže i uhvati te za rukav, odvuče u svoju tamnu kočiju i otme te iz sveta, i prečicom odvede do bola.