Da li bi mi izronio školjku?

Sutomore.

Spustila se noć. Sedite sami na plaži, zagledani u jedva vidljivu liniju gde se more spaja sa nebom. Nju su preplavila romantična osećanja, a tebe potreba da polno opštiš. Što pre.

Taman kada je ruka krenula da sa romantike horizonta priču izmesti u sfere koje su mnogo bitnije u životu jednog adolescenta, u tišini noći odjeknula je rečenica:

- Dragi, da li bi mi izronio jednu lepu školjku?

E, jebiga.

Još nedovoljno iskusan da priču o morskoj školjci vešto i neprimetno preokreneš u priču o morskim krastavcima i krastavcima uopšte, ostaješ uslovljen jebenom školjkom i ronjenjem. Naravno da si već pomenuo da si vrstan plivač i ronilac. Istina je da nisi mnogo odmakao od svoje kade, ali izranjanje školjke ti je sada poslednja šansa da uđeš u svet odraslih.

- Naravno...

Ustaješ sa peska i odlučnim korakom krećeš u nepoznato. Nisi ti neka pičkica, da skvasiš nogice do članaka, pa do kolena, pa postepeno... ma jok. Stropoštavaš se u more naglavačke, pre toga udahnuvši vazduha koliko nisi u poslednjih sat vremena. Dodir sa hladnom vodom i nečim polučvrstim na njenoj površini, ohrabrio te je mišlju da ćeš možda odmah umreti od infarkta, da se ipak nećeš daviti u mukama.

No, ipak si nekako preživeo zaranjanje. Pošto se školjke obično nalaze na dnu, a odmah nakon preživljavanja se misao vratila na opštenje i uslove, shvatio si da je nalaženje morskog dna sledeći logičan korak. Međutim, taman što si to shvatio, morsko dno je pronašlo tebe, tačnije, tvoju arkadu i lakat, te ti, na neki čudan način, olakšalo posao.

Tvoj krik trajao je samo toliko, dok nisi shvatio da voda ulazi u usta što na kraju ne izađe na dobro, i da je bol ipak pametnije podneti zatvorenih usta. Sa slanim ukusom ustima, u mračnom i kravavom moru nastavljaš svoju potragu za školjkom.

Jebaćeš, ne zvao se ti Ratko.

Pipaš rukama i nogama po dnu, ali umesto školjke nalaziš morskog ježa. Opet krik, i opet more u ustima. Pipaš dalje, pipaš... dok nagon za opštenjem počinje polako da slabi zajedno sa nestajanjem kiseonika, opet nadjačan nagonom za preživljavanje, te odlučuješ da izroniš. Uzimaš rukom sa dna neki nepoznat objekat, možda bude školjka.

Shvataš da ustvari nogama dodiruješ dno, i sa objektom u ruci, krvavom glavom i rukom, pobednički izranjaš ka punom mesecu. Na površini otvaraš usta u potrazi za kiseonikom, ali umesto kiseonika, u usta ulazi mekani objekat sa početka priče, morski plod Sutomora, i sada si siguran da ne može biti gore, osim ako ono u ruci nije školjka.

Izlaziš napolje iz mora, teturaš se ka devojci koja čeka školjku. Iz arkade lije krv i sliva se po telu. Masu iz usta si uspeo da ispljuneš, ostalo je samo malo braonskog oko usta, i pola morskog ježa u desnom tabanu.

- Jao... jesi li dobro?!
- Bojim se da nisam našao školjku...
- Uh, krvariš!
- Ma ništa, malo sam zakačio neki kamenčić...
- Jaoooo, pa ti si i govno neko pronašao...
- Pronašao sam i ovo...
- Morski krastavac, vidim.
- Ličilo je na školjku.
- Joj... evo ti maramicu, sredi se, a mi se vidimo sutra, ja moram rano ustati...