Rečenica od koje svako popizdi...Koja izaziva mržnju prema osobi koja je izgovori.Uglavnom se čuje u školskom dvorištu kad neko kupi sendvič ili pljeku.
Ljudi koji zahtevaju griz nisu gladni niti će ogladneti do kuće već samo žele da probaju to što ti jedeš,da zagrizu lavovski griz i otkinu polovinu tvog obroka.

Nesavladiv poriv..želja da okusite..bar malo... nešto što neko drugo (nevaspitano) dete hasa pred vašim očima, tera vam vodu na usta, a ne seti se da vas ponudi ili u najboljem slučaju podeli sa vama

A taj mali (ili mala) vam ladno odgovri:
Aaaa...ne dam! Šta će meni da ostane

Toliko puta smo čuli ove dve reči svaki put kada smo jeli sendvič na školskom odmoru, da smo u trenucima gladi kada već počinje da nam, kao strob, svitka pred očima, od svih tih jebenih glasova počeli da tripujemo da je Arman van Helden počeo da sempluje svoj novi mix.

To je trenutak kada se nakon kupovine sendviča u kiosku ispred škole, po ko zna koji put zapitaš da li je moguće da ne postoji nijedan, drugi, jebeni ulaz u školsko dvorište, jer tamo gde ti ulaziš izgleda kao da se sva deca iz tvog odeljenja u tom trenutku pretvaraju u gladne godine i sjate na tebe u vidu Somalijaca na kamion Crvenog Krsta.

To je ono cuveno pitanje...vise zahtev nekog od drugova u skoli ,uvek kada sebi kupite pljeskavicu,palacinku ili nesto slicno za dorucak i to ,bas uvek, kada umirete od gladi...,jer se njemu ne dopada sendvic koji su mu spremili baba ili keva za dorucak.