Toliko puta smo čuli ove dve reči svaki put kada smo jeli sendvič na školskom odmoru, da smo u trenucima gladi kada već počinje da nam, kao strob, svitka pred očima, od svih tih jebenih glasova počeli da tripujemo da je Arman van Helden počeo da sempluje svoj novi mix.
To je trenutak kada se nakon kupovine sendviča u kiosku ispred škole, po ko zna koji put zapitaš da li je moguće da ne postoji nijedan, drugi, jebeni ulaz u školsko dvorište, jer tamo gde ti ulaziš izgleda kao da se sva deca iz tvog odeljenja u tom trenutku pretvaraju u gladne godine i sjate na tebe u vidu Somalijaca na kamion Crvenog Krsta.
