Vunderkind, kid prodidži… Čudo od deteta, ekstra talentovano za neku oblast, prava retkost. Državno blago, blagoslov za državu, ali i porodicu jer je ljudski intelekt nedokučiva misterija i pravi kapital za budućnost. Svojom pameću će to dete jednog dana upravljati životima drugih, usmeravati one sa manje talenta i pameti kako i gde treba, a to bi bilo u bolje sutra. Zbog toga sve razvijene zemlje sveta posebnu pažnju poklanjaju ovakvoj deci, usmeravajući ih ka opštem napretku koji nas čeka jednog dana.
- Gde si ti, čoveče? Pa godinama se nismo videli.
- Evo, penzionišem polako, žena nervira…
- A deca? Koliko ih ono beše imaš, troje? Kako se oni snašli?
- Kako koje. Ono prvo dvoje nikada i nisu bili za školu, tutubani. Jedva treći stepen, zanati. Ćerka mi je frizerka, a srednji sin automehaničar. Imaju svoje radnjice, rade. Šta će kad nikad nisu bili za školu. Ali zato najmlađi sin…
- E, sećam se da bio neki genije, za fiziku, beše li ono?
- Jes’. Od osnovne osvajao samo prva mesta na svim mogućim takmičenjima, kasnije ga slali na međunarodna. I tu ih razbijao, to i upisao. Završio pre roka, magistrirao i doktorirao sa najvišim ocenama i preporukama. Genijalac, bre, tatin!
- I kako mu ide?
- Pa znaš, ne baš sjajno, nema posla za njega nigde, nego ono drugo dvoje dece izdvajaju po deo od svojih zarada da mu pripomognu da ne skapa gladan…
Odlično napisano, efektno. Tema često obrađivana (Asat jednu priložio), ali ne smeta uopšte +
Kad samo čujem koliko iskošta roditelje koji imaju ultra talentovano dete, naježim se. A na stranu što se to kod nas ni najmanje ne ceni.
Hvala, poslušaću i ne diram.
Ko ga jebe! Neka ide tamo gde se nauka ceni. Ovima što pobeđuju na međunarodnim takmičenjima ozbiljni univerziteti odmah nude stipendije.