Dobro i zlo

Човјеку, опсесивном рецептору покретних слика које сјаје на 54 и кусур дијагонална центиметра, сервира се поимање живота које се своди на двије крајности - добро и зло. Двије стране људског карактера, двије стране постојања, сврхе. Двије боје на шаховској табли, свака са својим пијунима. Лоше ТВ серије, филмови, лоши глумци...С једне стране зликовци и олош, са друге стране земаљски анђели чија је једина грешка то што нису с друге стране зида који дијели два свијета- овоземаљски, тежак и мукотрпан, и небески, блажен. Све се своди на законе латиноамеричких серија - вјечита борба добра и зла. Не постоји средина...

Буди Џокер али да знаш да ћу ја бити Бетмен. Добар као воз који долази на вријеме. Све на свом. Не постоји сива. Или си добар, или си зао. Гледаш и стављаш се у кожу онога ко својом храброшћу и чедношћу доноси свјетло и разбија таму хаустора људског ума. Лакше ти је тако. Ко може да прихвати да је црн, или не дај Боже, сив. Знате, сива значи слабост.

У злу је моћ. У добру је свјетлост, чиста савјест, мир. На човјеку је само да изабере...

Е, па у животу није тако. Све ти је сивкасто, јесење. И прољеће је некако јесен. Човјек који живи на постољу свог ега, увијек се труди да балансира између крајности. У суштини човјек је већа кукавице од оне птице која се јавља у прољеће и дооноси немир у срце Природе. Боји се да буде превише лош, па понекад, ако је баш застранио у бездан таме, самарићански пружи руку ономе коме је то потребно. Не због њега, већ због себе. Требају му ти тренуци доброте, да би задовољио своју, на тренутак пробуђену савјест. Добри никад не могу одољети овоземаљском гријеху и постају заробљени у кавезу сопственог, распамећеног ума. Ако ништа, увијек се могу покајати. То је, у суштини, најлакше...

Не постоји само добар и само лош појединац. Нити поступак. Нити ишта. У сваком добру постоји дио зла и обрнуто. Не постоји судија који ће нам рећи шта је добро. Човјек је превише субјективан и самољубљив да би сам себи судио.

А ми стојимо, надамо се најбољем. Вјерујемо да смо добри, само нас живот шиба и спутава да то покажемо. Зло које испољимо је у ствари само одбљесак прачовјечанског гријеха. Гледамо ТВ филмове, поистовјећујемо се са добрим, правим стварима, бјежимо од таме која се крије у другој половини хипоталамуса сопственог мозга. И они који јој се препусте, не препусте се до краја.

У ствари, свуда по нама разлива се сива...