"Du-dlam ga, du-dlam ga, du-dlam, du-dlam ga" ples glavom

Pojava pre svega vezana za iz dana u dan sve prisutniji fenomen tzv. urbanih kamikaza, koji u poslednje vreme već ozbiljno prete da brojčano prejebu i kategoriju ludaka koji pričaju sami sa sobom, a kojih su naše ulice poodavno prisutne.

Elem, uvučeni u svoj izolovani svet iza slušalica i mozgova ispranih od notornog slušanja omiljene im plej-jebene-liste, ovi se omađijani zomboidi klate ulicama gradova u kojima žive, pritom neretko baš u ritmu rendom pesme koju imaju trenutno zadovoljstvo da slušaju, o, radosti. Jedan od, pa možda i najakutnijih i svakako najtransferogenijih oblika pomenutog klaćenja jeste upravo ovaj iz naslova, pri čemu jedan retardirani i sveta oko sebe totalitarno nesvestan primerak čini ostinatno-ritmične pokrete korenom svog vrata, pravcem napred-nazad, a metodom koja slučajne svedoke čitave smejurije - dakle one koji ne mogu da čuju jebenu "muziku u glavi" - neodoljivo podseća na scenu bloudžaba (da ne kažem, dudlanja kurca;prim.prev.) iz bilo kog normalnog nića koje industrija za odrasle danas može da ponudi svojim potrošačima semena. U nekim slučajevima, naša urbana kamikaza je, pak, toliko hipsterski ponešena muzikom sa svog muzičkog uređaja da ni mouth-fuck kadar nije daleko, 'nači, blamantno u pičku materinu.

Udarati u vuglu dok ne oslepi. Srdačan.