Израз настао по Јовану Дучићу, једном од највећих српских књижевника, који је залуђивао жене и девојке не само по Балкану, већ свуда где је био амбасадор (што ће рећи пола Европе, Египат и САД).

Кажу да је Шантић дуго био заљубљен у једну девојку и није смео то да јој каже, а да је Дучић дошао, отрсио је и отишао за једну ноћ, а она се замало није убила због њега.

Зелени, уситни. Дај ми двије цвајнцике и једног ценера, ево ти дучић.