Fatamorgana

Smeteno sam krenuo ka vratima i hodao tiho. Korak po korak. San po san. Gledao sam ka cilju a on se udaljavao. Prokleta fatamorgana. Voda. Voda mi je u mislima. Ne, misli su mi vodene. Dobro. Možda i stignem do tog raja. Ali šta je za mene raj? Neka masivna tečnost u zaboravljenom uglu glupavog univerzuma. Nastavljam da hodam, ali nema otisaka. Da li uopšte hodam? Samo taj prognani pesak. Lep je. Mekan i svilenkast. Ali nemam vremena. Suva su mi usta. Kako bi samo jedan kap vode na tim usanama pao. Rastopio bi ih. Sasušio još više. Ko zna? Ne znam ni sam zašto koračam kad nikada neću ni stići. To je samo fatamorgana. Nije ona cilj. Iluzija. Kako je lep ovaj pesak. Lepši je on od vode, ali šta mi to vredi kad sam rođen u ovom bogohulnom obličiju. Zahvalan sam samo što mogu da vidim. Svako ovo zrnce što nestaje pod nogama je ukusnije od svake proklete kapi tog raja. Na kolenima sam. Raj je tu. Par metara od mene, opustio se i zalegao kao da je vekovima radio, pa odmara umoran i uživa. Znam nikada neću stići. Ali kako je samo čarobna ta slika. Sagrađena od snenih koraka života. Budan sam, a sanjam. Mora da je zato takva. Vodnjikava. Ova zrnca su mi sve mekša. Posteljina za moju dušu. Ležim. Na usnama su sva ta zrnca ukusnija od kapi vode. Vetar me je pokrio. Zaspao sam. Ona je samo iluzija. Korak je cilj.