Tih razgovor dvojice novopečenih biznismena, koji su, zbog šlifa, praziluk tek presadili u aktovke.

- Mile, zajebo nas Žika za robu, nisam mogao...
- Hoću svoje pare! (krvav pogled, brada drhti, prsti grčevito stežu satarče, na usnama pena bela i krvava... čitulja u najavi)

"Halo, Petroviću... Pa oca ti jebem očinjeg, ne mogu da te dobijem tri da... Ne seri! Slušaj, dokle ćeš ti mene više da zajebavaš!? Kako šta hoću!? HOĆU SVOJE PARE!!! Dve i po godine su prošle od posla, ti si lepo obrnuo lovu na njemu, meni ni dinara nisi dao, a sve sam ti završio! Ne zanima me, slušaj, ako sutra... Šta ide ti slava, slava ti je za tri nedelje, konjino, da bi li konjino, a i ne zanima me što ti je slava, posao je posao! Deca mi buđav lebac jedu... Ma šta da te razumem... Razumeo sam ja tebe dovoljno, lopužo i prevarante! Neću da spustim ton imaš rok do... Ma šta mene zabole kurac što je dinar opet pao, mi imamo u ugovoru tačno precizirano koliko treba da mi prebaciš sa uračunatom kamatom... Ne, nema "hajde videću da možda ako bude", SU-TRA! Da... Ma nemoj me na sentimentalnost, već si mi pričao da ti je godišnjica kako ti je umro deda, ali to je bilo pre tri meseca, a i reč je o sedmoj godišnjici, ne o jubileju... Šta kako mi nije grehota... Ne, nije mi žao, čovek je imao 93 godine, sve svoje je pozavršavao, Sveti Petar mu je učinio uslugu što ga je najzad pozvao... Slušaj, sutra ako ne legnu pare, dolazim i donosim pištolj! Doviđenja!"