I ovo malo duše na dlanu...

Коначно! Дочеках и ја своје одело! Јест малено мајку му, ал успех се нагурати унутра. Мислио сам да ће ми бити тесно али... Нисам могао ни да замислим да ће ми ова 42 центиметра бити таман по кроју! После трећег прања, приметио сам да се мало олабавило. Хм... Изгледа да се шири после сваког прања. Можда то и није лоше. Вероватно ћу и ја нарасти с њим.

Прошло је већ неколико година. Сваким даном спознајем нове опције, додатке али и мане. Дакле, одело је делимично крхко. Кажем тако јер може да се поправи само, донекле. Надам се да га нећу превише исцепати. Не бих да идем наг. Хладно је зими. Осим тога, испушта неке звукове кад сам са другарима. Још више се развукло, а чини ми се да сам се и ја мало смањио. Другари ми се жале на сличне проблеме. Вероватно је цела серија ошла по курцу...

Скупио сам се и смањио само ја! Одело је у једном тренутку престало расти ка споља, а ка унутра су почеле расти ситне бодљице. Вероватно од белог праха које трпа у себе. Све ми је теже да га носим. Постало је круто. Често се лепи за различита одела са два велика испупчења у горњем делу. Чујем крике душа из тих одела. Неке од тих измучених гласова знао сам раније. Оно што нам је било одело сада нам је мучилиште.

Одбројавам дане. Овде сам већ двадесет четири године, један месец и дан пети. Лудим! Лудим сам од себе, од усамљености! Нисам срео душу с којом бих слово поделио. Постале су тихе као и ја, измучене! Мали сам и слаб, али успећу некако да се извучем одавде. Морам!

Моје потпуно прашњаво одело ушло је у уређај за повећање брзине са неким, још прашњавијим. Нагло успорење и снажан притисак! Осећао сам да ме истиска из себе... Довољно мали, успео сам изаћи на новонастале процепе. Погледао сам десно! Крај мене се налазила још једна душа која се ослободила свог мучилишта. Лагано сам јој пришао и ухватио је за руку. Рекао да ће сада бити све у реду и да морамо поћи. Пољубила ме је!