I ovo malo duše na dlanu...

      Не постоји човек без душе. Временом нечија утихне и остане да помало трепери у црнилу, а нечија се потпуно стопи са тамом и постане још црња. Понека остане да бљешти као звезда, терајући демоне и ужасе мрака све док се не споји са светлошћу Раја где остаје довека. Нико душу није добио на поклон да ради шта са њом хоће, да је арчи и расипа на овоземаљска блага, већ му је позајмљена на један врло кратак период који се зове живот, да је паметно искористи.
      Сунце је пржило ливаде док сам испод крошње крушке седео и љуштио њен слатки плод. Присетих се лепих година мира и исте такве хладовине испред куће где сам заједно са Маријом и малим ручао у ове лепе летње дане. Крушке су биле слађе од шећера, сочније од првог пољупца, њихови сокови су ми се сливали низ зараслу браду, ко зна кад последњи пут подшишану. Убацих перорез у џеп и пођох тамо где сам се и упутио пре сат времена. Била је то хрватска кућа, одавно напуштена. Потпуно очувана, без иједне рупе од метка, нити гаравог зида стајала је мирно на врху брега. А у њеном подруму пар буради вина. Једно пресушило, друго прети да га сустигне. Наша јединица одавно није видела рата. Може се рећи да смо се мало олењили и још више опустили, по цео дан пијемо и не размишљамо више о пушци. Наточих две стаклене флаше од киселе воде и полако, звиждућући неку мелодију Бијелог Дугмета спустих се низ брег до логора док се за мном котрљао шљунак којим је пут био посут. Црвене се брда од залазећег сунца, црвенија су од вина у флашама које носим, од крви давно сахрањених ратних другова.
      Прође ноћ, људи се ужелеше вина, а ја слатких крушки које растоше испод куће. Брзо набацих пушку на леђа и дограбих испражњене флаше. За час избих до крушке поред пута и почастих се једном. Флаше су звецкале у торби са сваким мојим кораком уз стрму џаду. Кућа је чекала на мој повратак отворених врата. Мајку му, синоћ сам их затворио. Или сам излудео, Бога питај... Са првим кораком унутра осетих јак мирис јефтиног дувана, војничког. Нешто заигра у мени и натера ме да се спустим трошним степеницама у подрум. А тамо, попут ситог мачка који спава уз топлу пећ, поред бурета се извалио човек у црној униформи. Поред њега пушка, закочена. Преко лица капа са црвено-белим квадратићима, задовољно хрче. Зној ме обливао, осећао сам да ћу се удавити у њему и не смедох да му приђем. Да ли звати остале? Дотад може побећи и звати своје. Нечујним, мачјим корацима приђох и узех његову пушку. Немачка, са оптиком. За сваког војника најстрашнија, може га одвести у смрт брзо и изненада, да то и не осети, не пруживши му шансу да се бори за живот. Био је довољан најслабији ударац ногом у ребра да се пробуди. Збуњен и престрављен у исто време, гледао је у цев моје Заставе. Очију крвавих од вина ишчекивао је олово. Гледали смо. Ја у њега, он у цев, ко зна колико дуго. Као џелат стајао сам над својом жртвом, чекајући да изговори последње речи. Замуцкивајући и заплићући језиком, рече:
"Ето нас, пријатељу..."
"Нисам ја теби пријатељ. Да ли бисмо били пријатељи да си ти са ове стране цеви?"
"Били смо. Доста пута. Само што ја тебе нисам гледао тако звјерски."
"Шта причаш бре ти, 'оћеш да ти сад зубе проспем овим кундаком? Говно усташко."
"Ти си онај што воли крушке? Да. Свако поподне сједиш доле и љуштиш их тим перорезом у левом џепу. Знаш ли ти колико сам те само пута држа на нишану?! И ето те сада ту, с друге стране цјеви чекаш да ме код Господа пошаљеш."
      Гледао сам га немо. Како ја могу бити џелат некоме ко је мени сто пута био... И увек ме оставио у животу, иако је могао да ми просвира лобању кад је хтео. Џелат као Шваба оцу моме и хладни ветрови Албаније деди? Не. Само још једна кукавица, тешка на обарачу. Човек, као и ми остали са бар мало душе у грудима, чекао је очима упртим у цев да своју врати назад Богу. Са испруженом руком, држао ју је спреман да отвори длан и пусти је да узлети ка небесима.
      Вратих пушку на раме и празних флаша се вратих у село. Кажем нема више, пресушило буре. Више ме стара крушка не виде. Њени сочни плодови опадаше и лежаше у трави окупани росом.