... uzmite i terajte se svi u pizdu lepu materinu!!!- orilo se u zgradi.

Krajni stadijum iznemoglosti i istrošenosti čoveka. Bića, koje je sačinjeno od ugljenika, vode, kalcijuma, gvožđa a od njega ostane samo, duša, peto agregatno stanje. Jedino za ovaj vid materije ne postoji formula u molekulskom obliku.

Današnji način života i svakodnevnica doprinose da se naše telo sve brže i brže raspada. Stres je odličan katalizator.

Čika Tadija je bio jako dobar i pošten čovek. Živeo je na trećem spratu u jednosobnom stanu sa ženom Milunkom, sinovima Darkom i Markom i ćerkom Svetlanom. Familija za ne poželeti. Jedino on što je bio dika i ponos porodice. Ovi ostali nisu bili ni za kurac.
On je jadnik po osam sati radio težak posao u fabrici da bi priuštio porodici sve što žele a posle posla je redovno išao u baštu da bi ishranio stoku od žene i dece. Taj nikad nije odbijao poziv za red. Ne, c. Samo da zaradi koji dinar.

Žena? Pff... šta je njoj para davao za dijete mogao je sebi da kupi garažu za auto. Kad joj je na lep način rekao da samo treba da probuši kašiku i da će smršati, ova debela krava je zinat njemu nabavila personalnog trenera i počela da jede onaj skuplji musli.
Sinovi kao u svakoj gde ih je dvojica, jedan mora da bude gori. Marko je bio dobar student na menadžmentu ali je studirao u Beogradu. Daj za knjige, daj za skripte, lenjire, olovke, menzu, dom, džeparac samo za osnovne potrebe... i to košta. Al, nije mu bilo žao kad mali puca sve desetke.
Darko je bio budaletina svoje vrste. Završio tamo neku srednju, zahvaljujući ocu. Privatni časovi, popravni ispit, razredni ispit, i tu je trebalo malo podmazati. Tu je krenulo već i srce da mu slabi od nervnih slomova koje je doživljavao kad mu pozvoni telefon u jutarnjim časovima. Razredna, milicija, mafija, tetkica Rafida i ostali.

Svetlana mu je nož zabila u leđa kad je pobegla u 15 godina od kuće za Ramuša ciganina. Inače, menađera firme ''Kablovi - Jagodina''. Kiselina ga je već polako izjedala.

Više čika Tadija nije bio taj čovek koga znam. Ne. Znao je nekad da se iskrade od kuće i cele noći samo da šeta. I na poslu bi bio ćutljiv. Kafane je počeo da izbegava. Kasnije su se već pojavljivali i tikovi. Na spomen herbafasta, kirkoline čaja, kolokvijuma, poker aparata, baj pas je pretio da eksplodira.

Iliti, umreti pre smrti.
Prvo koža nestaje od dranja, mišići koji su teglili atrofiraju, krv se sisa polako na slamku a džigerica i ostale iznutrice se natenane jedu. I od čoveka ostanu samo koske, koje će kasnije da smažu crvi i bube.

Ali je zato duša na slobodi...

... BAM! - odzvanjalo je u hodniku.

Коначно! Дочеках и ја своје одело! Јест малено мајку му, ал успех се нагурати унутра. Мислио сам да ће ми бити тесно али... Нисам могао ни да замислим да ће ми ова 42 центиметра бити таман по кроју! После трећег прања, приметио сам да се мало олабавило. Хм... Изгледа да се шири после сваког прања. Можда то и није лоше. Вероватно ћу и ја нарасти с њим.

Прошло је већ неколико година. Сваким даном спознајем нове опције, додатке али и мане. Дакле, одело је делимично крхко. Кажем тако јер може да се поправи само, донекле. Надам се да га нећу превише исцепати. Не бих да идем наг. Хладно је зими. Осим тога, испушта неке звукове кад сам са другарима. Још више се развукло, а чини ми се да сам се и ја мало смањио. Другари ми се жале на сличне проблеме. Вероватно је цела серија ошла по курцу...

Скупио сам се и смањио само ја! Одело је у једном тренутку престало расти ка споља, а ка унутра су почеле расти ситне бодљице. Вероватно од белог праха које трпа у себе. Све ми је теже да га носим. Постало је круто. Често се лепи за различита одела са два велика испупчења у горњем делу. Чујем крике душа из тих одела. Неке од тих измучених гласова знао сам раније. Оно што нам је било одело сада нам је мучилиште.

Одбројавам дане. Овде сам већ двадесет четири године, један месец и дан пети. Лудим! Лудим сам од себе, од усамљености! Нисам срео душу с којом бих слово поделио. Постале су тихе као и ја, измучене! Мали сам и слаб, али успећу некако да се извучем одавде. Морам!

Моје потпуно прашњаво одело ушло је у уређај за повећање брзине са неким, још прашњавијим. Нагло успорење и снажан притисак! Осећао сам да ме истиска из себе... Довољно мали, успео сам изаћи на новонастале процепе. Погледао сам десно! Крај мене се налазила још једна душа која се ослободила свог мучилишта. Лагано сам јој пришао и ухватио је за руку. Рекао да ће сада бити све у реду и да морамо поћи. Пољубила ме је!

      Не постоји човек без душе. Временом нечија утихне и остане да помало трепери у црнилу, а нечија се потпуно стопи са тамом и постане још црња. Понека остане да бљешти као звезда, терајући демоне и ужасе мрака све док се не споји са светлошћу Раја где остаје довека. Нико душу није добио на поклон да ради шта са њом хоће, да је арчи и расипа на овоземаљска блага, већ му је позајмљена на један врло кратак период који се зове живот, да је паметно искористи.
      Сунце је пржило ливаде док сам испод крошње крушке седео и љуштио њен слатки плод. Присетих се лепих година мира и исте такве хладовине испред куће где сам заједно са Маријом и малим ручао у ове лепе летње дане. Крушке су биле слађе од шећера, сочније од првог пољупца, њихови сокови су ми се сливали низ зараслу браду, ко зна кад последњи пут подшишану. Убацих перорез у џеп и пођох тамо где сам се и упутио пре сат времена. Била је то хрватска кућа, одавно напуштена. Потпуно очувана, без иједне рупе од метка, нити гаравог зида стајала је мирно на врху брега. А у њеном подруму пар буради вина. Једно пресушило, друго прети да га сустигне. Наша јединица одавно није видела рата. Може се рећи да смо се мало олењили и још више опустили, по цео дан пијемо и не размишљамо више о пушци. Наточих две стаклене флаше од киселе воде и полако, звиждућући неку мелодију Бијелог Дугмета спустих се низ брег до логора док се за мном котрљао шљунак којим је пут био посут. Црвене се брда од залазећег сунца, црвенија су од вина у флашама које носим, од крви давно сахрањених ратних другова.
      Прође ноћ, људи се ужелеше вина, а ја слатких крушки које растоше испод куће. Брзо набацих пушку на леђа и дограбих испражњене флаше. За час избих до крушке поред пута и почастих се једном. Флаше су звецкале у торби са сваким мојим кораком уз стрму џаду. Кућа је чекала на мој повратак отворених врата. Мајку му, синоћ сам их затворио. Или сам излудео, Бога питај... Са првим кораком унутра осетих јак мирис јефтиног дувана, војничког. Нешто заигра у мени и натера ме да се спустим трошним степеницама у подрум. А тамо, попут ситог мачка који спава уз топлу пећ, поред бурета се извалио човек у црној униформи. Поред њега пушка, закочена. Преко лица капа са црвено-белим квадратићима, задовољно хрче. Зној ме обливао, осећао сам да ћу се удавити у њему и не смедох да му приђем. Да ли звати остале? Дотад може побећи и звати своје. Нечујним, мачјим корацима приђох и узех његову пушку. Немачка, са оптиком. За сваког војника најстрашнија, може га одвести у смрт брзо и изненада, да то и не осети, не пруживши му шансу да се бори за живот. Био је довољан најслабији ударац ногом у ребра да се пробуди. Збуњен и престрављен у исто време, гледао је у цев моје Заставе. Очију крвавих од вина ишчекивао је олово. Гледали смо. Ја у њега, он у цев, ко зна колико дуго. Као џелат стајао сам над својом жртвом, чекајући да изговори последње речи. Замуцкивајући и заплићући језиком, рече:
"Ето нас, пријатељу..."
"Нисам ја теби пријатељ. Да ли бисмо били пријатељи да си ти са ове стране цеви?"
"Били смо. Доста пута. Само што ја тебе нисам гледао тако звјерски."
"Шта причаш бре ти, 'оћеш да ти сад зубе проспем овим кундаком? Говно усташко."
"Ти си онај што воли крушке? Да. Свако поподне сједиш доле и љуштиш их тим перорезом у левом џепу. Знаш ли ти колико сам те само пута држа на нишану?! И ето те сада ту, с друге стране цјеви чекаш да ме код Господа пошаљеш."
      Гледао сам га немо. Како ја могу бити џелат некоме ко је мени сто пута био... И увек ме оставио у животу, иако је могао да ми просвира лобању кад је хтео. Џелат као Шваба оцу моме и хладни ветрови Албаније деди? Не. Само још једна кукавица, тешка на обарачу. Човек, као и ми остали са бар мало душе у грудима, чекао је очима упртим у цев да своју врати назад Богу. Са испруженом руком, држао ју је спреман да отвори длан и пусти је да узлети ка небесима.
      Вратих пушку на раме и празних флаша се вратих у село. Кажем нема више, пресушило буре. Више ме стара крушка не виде. Њени сочни плодови опадаше и лежаше у трави окупани росом.

Kad nekome pružiš dušu na dlanu, očekuj da će ti je taj neko i uzeti! Drugačiji ishod je glavna premija.
(Jevanđelje po Skroz O'tkačenu)

Duša je imaginarni organ čijim povećanjem moduo čoveka, poznat i kao apsolutna vrednost, raste.
Prema predanju, Marko Kraljević je važio za jednog od najviših i najjačih ljudi svoga doba, prema istorijskim podacima, bio je visok oko metar i po!
U poslednjih 150 godina se prosečna visina čoveka povećala za oko 11 centimetara. Šta se za to vreme dešavalo sa dušom?
Navodno je izmereno da ljudska duša teži 21 gram, ili 20,99, za one kojima je ovakav pristup bliži. To je otprilike kao jedan i po testis. Poređenje mi ima smisla jer sam uvek poštovao predstavnike ljudske vrste koji imaju i jedno i drugo. Pod ovim "drugo" podrazumevam oba.
Merenje je novijeg datuma, nema podataka o merama duše kroz istoriju, sem legende o širini one slovenske.
Nema ni dokaza da duša spada u standardnu opremu savremenog čoveka. Pre bi se moglo tvrditi suprotno.

Retki vlasnici su, ubeđen sam, u nedoumici kako sačuvati svoju i kako se ophoditi prema tuđoj. Ako ima opnu, ne vidi se njena lepota, ako nema, previše je osetljiva. Kompromisi je stežu, deformišu.

I znaš šta? Ne bih delio ovaj komadić što mi je ostao. Nedeljiv je, kao kvant! Ako nemaš, biće ti malo, ako imaš, ovo koliko mogu da dam neće ti značiti.

Nemoj mi aplaudirati. Možda je moja duša baš na tvom dlanu, možeš da je ubiješ!

Za one sa jačim želucem

Posmatram ove naše paćenike od fudbalera, duša im je u nosu. Rastaju se s njom tako što je jednostavno izduvaju na teren.
Jeste, sline su!

"Definicija" je napisana za takmičenje "Pačija skola".