Iskoristivši šansu nastalu usled preokupacije pravoslavnih purista Srpskog jezika lovom na islamske turcizme i protestantske anglicizme, (koji bivaju labelovani kao strani i nepotrebni i kao nešto što uništava mili nam maternji jezik), u svakodnevni govor su se neprimetno uvukli najpre germanizmi, a zatim i italijanizmi - ovi poslednji - pozajmljenice koje svojom provaljenom, umiljatom melodičnošću i evropsko-mediteranskim apelom nikome ne staju na žulj.
Tiho su se ušunjali i pustili duboko korenje u svakodnevnom govoru i nemaju nameru da odu. Niko ne diže hajku na njih, niko ne pravi pitanje.

Ne može da bude da je to zato što dolaze sa katoličkog govornog područja. Ne može da bude ni zato što Italijane posmatramo kao neke dominantne, latinske ljubavnike, (mi smo zdravo samouvereni, da citiram Indeksovce, veliki ćirilski ljubavnici). Nije ni zbog njihovog pro-aktivnog fašizma u Drugom svetskom ratu, ni zbog njihove dobro reklamirane, jeftine "testenina i sos od paradajza" kuhinje, koja je, brat bratu, smešna u poređenju sa našom.
Istini za volju, koriste se italijanizmi i u mnogim drugim zemljama. Ali kako to da su stekli imunitet na progonjenje kod nas, ostaje pomalo nerazjašnjeno.

"Shoferi" koji voze kamione u Italiji , pri povratku u domovinu demonstriraju svoje "bogato" znanje novog jezika i ubedjuju lokalno stanovnistvo kako je savlad'o 'talijanski za 7 dana a sad parla k'o da je rodjen u Trstu .