Izbori

Отац: Ајде сине спремај се, па да идемо на гласање. А имаш ли ти неко свечано одело?
Син: Немам. Позајмићу од Милана, он је у Јеховиним сведоцима, има сигурно.
Отац: Е, одувек сам говорио како је то фин младић. Ко би, бре, данас пристао да буде сведок некоме, па још странцу?! А, за шта се терети тај Јехова?
Син: Ћале, зајебавао сам се кој ти је? Немам свечано одело.
Отац: Па, како ти мислиш да идеш на изборе, тако а?
Син: Шта ми фали овако?
Отац: Свечаност сине, свечаност. Није то било шта. То су избори. Је л` треба они Миливојевићи да буду боље обучени од нас тамо, а? Је л` то хоћеш? Да се брукамо пред светом? Зар ја, Мираш Ђурашковић, угледни приватни предузетник да не будем највећи даса тамо? Немој то да ми радиш сине, него иди тражи од мајке оно моје одело што сам носио `84. кад смо се упознали. Биће ти таман. Ајде, па да идемо да мењамо државу.
Син: Хоћемо, хоћемо, ја и ти ако је не променимо нико неће. И ниси ти ћале приватни предузетник него откупљивач секундарних сировина. А, то одело ми не пада на памет да облачим.
Отац: Види га мали како је постао безобразан! Да ниси случајно постао либерал? То, одма да ти кажем, у моју кућу не може да буде! Ми смо одувек били радикали, нећеш ти да ми кршиш традицију! Немој случајно да сам видео да ниси заокружио Војводу! Је л` јасно?
Син: Немај бриге.
Отац: А, ти мала, шта си се закопчала толико? Мислиш ли ти да се удајеш или ћу ја да те носим на грбачи цео живот? Иди пресвлачи се!
Ћерка: Закопчала?! Па, ти си ме терао да у тренерци идем и у дискотеку!
Отац: То што сам те терао, терао сам те. Сад те терам другачије. Ајде, иди обуци лепо неки минић, можда се неки и превари, па те одведе одавде. Ајде, ајде, пожури, да не закаснимо. А, ти жено дај овамо оно свечано одело што сам задњи пут носио код деда Милоја на са`рану и дај оне нове Гуча ципеле што сам купио прошло лето за 150 евра. Да виде душмани кад се Мираш пицне...