Još svega par milimetara do svemira

Чудан ти је то осећај батице, врло чудан, можда чак, и превише. У чардаку ни на небу ни на земљи, у недовршеној кући Дуће Кломпара са погледом на аутопут и три сестре на Коњарнику долазим онако са грађевине где се јебавам са хилтијима и Циганима. Била је то, како каже комисија, најјача коканиђа која је овде доспела, а ја тек ушао у виртуелни свет дроге. Нема везе, нисам размишљао о томе, важно ми је било само да се мало опустим. Шмрк, шмрк, толико је јако да су ми се зенице спојиле. У јеботе! Мамаа! Лебдим лептепојо! Видим кућу одозго, леп кров има, морам признати, али јеботе, па ја лебдим. Околина ми све постаје мања и мања.. Ааааа! ТРАНС! У глави ми се непрестано врти мелодија саао рома, бабо, бабо, сао рома о даје, сао рома бабо бабо, ееее едерлези, едерлези. Иште бре Ганци у курац више.. Едерлезиии.. Аааа. Опет ми се појављује онај ганфер што тера оне ћурке у филму Дом за вешање. Који сам ја ово ђаво узео, боктепита. Пролазим слој стратосфере. Феликс Баумгартнер ми завиди. Већ сам се опростио и од ћалета и кеве, девојку немам јебига. Дужници, шта ћу вам ја, даље нисам мого. Рекс, једи само здраву храну и не дај да те дирају већ им кидај уши. Полако одлазим из мезосфере, а већ ми се полако приближава термосфера где ми машу астронаути из својих спејсшатлова. Готово. Мозак ми већ трокира, брммм.. Крај, хватам зјале горе. Мислим да сам најусамљенији човек на свету. Нигде никог. Одједанпут, осећам неку топлину, иако је све време било ледено. У даљини видим прве зраке Сунца.
Јутро! Што је најгоре, осећам неко гушење и шамарање. БАМ! БАМ! Прекид меморије! Враћам се у нормалу, а неки Цига ме удара лопатом по глави и видим Дућу Кломпара како се дере неком на телефону и каже да брзо дођу и да имају полумртвог човека овде. У том тренутку, говор ми је блокиран, али успех некако да му промрљам у браду: "Јао, Кломпару па 'де сад јеботе, требало ми је још свега пар милиметара до свемира!"