Песник, писац и дипломата. Његова дела су оставила дубог траг у српској поезији 20. века. Опсесија су му биле жене и отаџбина (због патриотских песама је често бивао прогоњен и осуђиван).

Након што је завршио за учитеља, 1893. год. аустро-угарске власти су га протерале из Бијељине. Након гога одлази у Мостар где је обављао исти посао. После покретања часописа "Зора", поново је ухапшен и отпуштен. У Паризу је радио са Јованом Скерлићем и заједно су избацили неколико српских новина. Такође је био амбасадор у неколико европских престоница. После повратка у Србију, где је добио посао као дипломски чиновник, 1941. одлази за САД и тамо води организацију која је представља српску дијаспору у Америци. Умро је у Герију (Индијана), а последња жеља му је била да га сахране у његовом родном граду. Она му је испуњена 2000. године када су његови посмртни остаци пренети у Требиње, у манастир Нова Грачаница.

"Место снова, патњи, чежњи и дражи на свом тлу, у идеалима своје расе, он чудном и сјајном гипкошћу узима туђи, западни и латински идеал лепоте и живота, западни естетизам, отмен и виртуозан али хладан, лишен дубоких заноса и узвишене етике. Он открива сасвим нове мотиве у нашој поезији, дотле неслућене, ретка осећања, бизарна, префињена. Чак и лична расположења, своју еротику на пример, он неће рећи једноставно нити ће дозволити да изгледа обична. Он има двоструки страх: од вулгарности мисли и осећања и вулгарности израза. Снага и лепота његове поезије је у изражају."

Nije tačno rečeno da je svaki čovek kovač svoje sreće, tačno je, naprotiv, da je svaki čovek uvek sam kovač svoje nesreće.