Naše zlatno pravila, bilo kakav posao da je u pitanju. Najpre pokušaš problem rešiti sam. Zatim pozoveš prijatelja, jer normalno dve glave su pametnije od jedne. Ako i to ne upali, svako sa strane je dobrodošao, pogotovu ako je stariji, jer logično onda je i iskusniji. E pošto je ceo starački dom na okupu, a tebi i dalje ne uspeva da sastaviš kosačicu za travu, otvaraš lepo uputstvo gde je sve lepo objašnjeno ali naravno nema na srpskom jeziku. U pomoć priskače komšinica kojoj ćerka i zet žive u Čikagu, pa zna nešto tarzanskog engleskog. "Ven ju set up, all parts, ju šuld, fil vid gas, an start vih jus". Kad se posao obavi, po običaju cela ekipa stručnjaka dobija po pivo, a zvezda večeri je komšinica, bez čijeg prevoda sve ovo ne bi bilo moguće.
Uputstvo se upotrebljava kao krajnja instanca u rešavanju određene vrste problema. Ta navika je prouzrokovana intenzivnom tvrdoglavošću rešavaoca problema.
Podešavam direktoru sveže isporučeni state-of-the-art laptop sa 300 nekih džidžabidža među kojima je i HSDPA modem koji me uporno poprckuje i ne prihvata drajver. Probam ovo, probam ono, mozgam, zovem kolegu ali se ne mrdam sa mrtve tačke... U tom trenutku me direktor pita:
D:"Kolega jel znate Vi za RTFM pravilo?"
ja:"Mislim da ne znam, o čemu se radi?"
D:" READ THE FUCKING MANUAL!!! "
