Kafana

Kafana, jedna reč a hiljadu slika, doživljaja, godina iskustva, priča za unuke, spavanja pod stolom i sistematskog upropašćavanja svake perspektive. Mislim da nijedna ljudska tvorevina nije opevana toliko puta, i sa toliko emocija. A kako i ne bi, kada je svaki srećan i tužan trenutak, u čovekovom životu, kulminirao upravo na ovom mestu.

Mesto koje leči tugu, a rasplamsava radost, što ne može ni jedna droga. Osećaj mrštiti se uz Vranjanku, četiri kile alkohola, i ljubeći ružnu devojku čijeg se imena, ni lika, posle jutarnjeg mamurluka ne sećamo, je jednostavno u duhu najogoljenije nirvane.

Kafana je mesto gde se okupljala inteligencija, gde su stvarane neke od najlepših pesama, gde su postizani svi bitniji dogovori, od braka, milionskih ugovora, pa do prekrajanja granica i ulaska u rat. To je mesto gde su i ružne devojke lepe, gde se svi namrgode od užitka, i gde vam niko neće zameriti ako isprobate svoje glasovne mogućnosti, za koje vam ni rođena majka ne bi rekla da su podnošljive.

Tamo ljudi beže od stvarnosti, đaci iz škole, muževi od žena i obrnuto. To je carstvo neopranih čaša i kariranih stolnjaka, gde gosti prave istinske testove izdržljivosti u pogledu razmene tečnosti sa bližom, a nekad i daljom okolinom, u zavisnosti od talenta. Gde niko nema trunke poštovanja prema nameštaju, a naročito prema stolovima, i gde je funkcija toaleta striktno primarna, bez cilja da zadivi ikoga.

Nepravedno bačena u senku pred naletom gej industrije, kapitalizma i evropskih integracija. Ipak, odoleva zubu vremena, pre svega zbog vernih joj meraklija i boema, ljubitelja čistog, prirodnog užitka, bez šminke i ulepšavanja, poštovaoca jednostavnosti i mazohističko lepih pesama.

Kafana živi za goste namernike. U nju se ne ulazi slučajno, već isprovociran gorućom željom, ili barem alkoholičarskim porivom. A u njoj, u njoj vas svi vole, do poslednje pare ili dozvoljenog minusa, ali vas vole ono pravo.
Negde davno naleteh na ovo, i sačuvah ga, a sada ga ostavljam u amanet na pravom mestu za prave ljude...