Karasevdah

Budim se noću vrišteći. Misao o tome koliki sam gubitnik budi me iz sna i ne dâ mi mira. Svi moji porazi, kojih ima pregršt, koji su ogromni kao planina i koji me ničemu nisu naučili, pojavljuju se; izloženi u svojoj ogoljenosti bez sjaja i ružnoći. I kreću da me obuzimaju demoni nemira, okrutno zarivajući svoje zube u moje turobno srce. Moj krevet se pretvara u vatreni okean bola. Uplakan, nesrećan i kukavan hodam po sobi, nespokojan, patetičan i usamljen. Zgrčen u uglu prostorije, čekam da se smiri pakao osećanja u meni, koji peče stomak, pluća, grlo i oči..
Moja soba se pretvara u grobnicu ambicija, nada i želja; oduvek sam znao samo za poraz, za gorki neuspeh i promašaj. Oduvek sam bio neostvaren, pogrešan i mizeran.
Možda je to najbolje, rastočiti se u suzama i nestati zauvek sa ovog prokletog mesta. Nešto se miče u mojoj utrobi, nešto hoće napolje. Evo ga, izašao je i stoji preda mnom. Krvav, nakazan i ogavan. Prezrivo mi se kezi njegovim krvoločnim osmehom. Približava mi se i tiho mi šapće na uho kako je moja svest ograničena, kako sam bezvredan i ništavan, kako ne zaslužujem da živim. Daje mi oštricu da sebi prerežem grkljan i da završim s tim. Uzimam je i polako je prislanjam na grlo.
Ali ne! Ja nisam slab, bedan i nemoćan, u meni još ima snage i života, ljubavi i lepote, plemenitosti i htenja. Neću da odustanem od sebe. Hvatam ga za gušu i kasapim njegovu trulu utrobu. Ostaje da leži u lokvi krvi, isprekidanog daha, polako skapavajući. A ja ležem u krevet, blažen i srećan, regenerisan, spreman da ujutru nastavim sa svojim životom, svestan da sam konačno ubio karasevdah. On neće više opsedati moju dušu.