Kada na tiket ne stavljaš ekipe sa baksuznim imenima.

Кладионичари често у немогућности да кобјасне себи и другима како који курац више падају тикете прибегавају најнижим људским страстима, кладионичарском сујеверју, које у овом модерном добу поприма другачије димензије у односу на оне старе обичаје, који су сада небитни. Заправо, ту се може наћи све од тога да тикет мора да стоји лицем на телевизору док се не заврши текма, да буде пресавијен 5 пута и да стоји у унтрашњем џепу зелене јакне са попуцалим шавом (јер смо са њом добили три сома оно вече, јој како смо затворили кладионицу, хохо), па до тога да нико не сме да види тикет док се не заврше текме. Пустите машти на вољу, клађење је занимљивије када се користимо сујеверјем, мада уме да се поквари ужитак с времена на време и појави извесна лоша аутосугестија када нам неко види тикет и каже ''све је океј, мада ме само брине овај Лацио''.