Kljucati u mozak

Prigovarati "na sitno", ali konstantno i uporno.

"Kljucač" je najčešće roditelj ili supruga, a nesrećni mozak u tim slučajevima pripada detetu ili mužu.

- Još nisi počeo da vežbaš zadatke?
- Evo, sad ću...
5 minuta kasnije:
- Koliko traje to tvoje sad ću?
- Ama, vežbaću kad ti kažem...
2 minuta kasnije:
- Još nisi ni uzeo olovku u ruku...
- Evo, uzimam...
Još 1 minut kasnije:
- Samo ti bleni u prazno, neće ona jedinica iz matematike sama da se popravi...
- Ama, kevo, prestani da me kljucaš u mozak, zaboravio sam i ono malo što sam znao!
***
- Opet te je zvao Žile?
- Aha...
- Sigurno na pikado?
- Pa da...
Malo kasnije...
- Kad ćeš da popraviš roletnu?
- Čim nađem malo vremena...
- Pa da, a za pikado imaš vremena?
- Ama, ko je rekao da idem na pikado?
- A zar te nije zvao Žile?
- Jeste, ali nisam rekao da ću da idem...
- Znam te ja, za sve drugo imaš vremena, a kad meni nešto treba...
- Rekao sam da ću ti popraviti roletnu! Uostalom, na tom prozoru je nikad i ne spuštaš...
- Možda bih je i spustila da je ispravna...
- Oh, bože, šta sam ti zgrešio...
- Pogrešila sam ja što sam se udala za tebe... ...Šta ćeš sad s tom jaknom?
- Idem da se nađem sa Žiletom. Bolje da ja kljucam pikado nego da ti mene i dalje kljucaš u mozak!