Knjižurina

А: Тата, тата, види што сам добила књиге од школе као награду за то што сам ђак генерације. Ни мање ни више него сабрана дела Онореа де Балзака. Испрва нисам могла поверовати. Морао је рођак Никола да ми помогне да би их донесем кући, ух.
Б: Леп је то успех ћеро и знаш да смо сви то очекивали од тебе. Али те књижурине? Коме то треба у животу, стварно? Боље да су се отворили па да ти капне који динар.
А: Биће и то тајо, полако...
Б: Ма, какво црно полако. Тај Француз, Балчак, како си рекла, мора да је био страшно докон чо'ек кад није имао ништа паметније чиме би убио време, па писао толке књижурине. Зар у његово време није било Лиге шампиона, или шта?
А: Он је кључна личност реализма и писао је у првој половини 19. века...
Б: Блах, глупости и којештарије ако мене питаш. Бога ми, у нашој фамилији све генерације нису уШколи написала упола од тога колико је тај француски певчић написао у тим дебелим књижурчинама.
А: (Silent epic facepalm) Добро тајо. Овај, идем ја сад до собе... Да видим... Како напредују кактуси или тако нешто.

*

Ц: Колеге, добре вести за вас. Ослобођени сте трећег и петог поглавља, што ће рећи да вам за испит преостаје осталих 1750 страница, као што смо се и предходно договорили. Литературу можете видети код мене на столу али о томе ћемо подобније након предстојећег предавања. Па, да почнемо...
Д: Себи у браду: То су књижурине стари, назовимо ствари правим именима. Свака ја тежа него буре у ком ми кева кисели купус за Божић, кад ме уједно једино и виђа. Пу, лептијебем, куд уписа медицину. Сад бих запалио себе и целу фамилију која се тако радовала томе и имала тарабићка предсказања мене како сијам у белом мантилу. Пу, крвни суд ти јебем посред ендотела.