Kultura dijaloga

Мунтић: Запосленима нису ријешене задње четири плате, а опет си могао општинским парама да својој породици уплати зимовањ...
Љигић: Да нећу тебе још да питам?!
Водитељ: ..молим Вас господине Љигићу, поштујмо културу дијалога. Немојте упадати у ријеч. Добићете прилику, само допустите господину Мунтићу да доврши мисао. Без увреда овај пут.
Мунтић: Према томе, желио бих исказати незадовољство...ииии...с обзиром...овај... Ето, сад сам изгубио нит због њега. Не знам шта сам хтио рећи...
Љигић: Кад си глуп!
Мунтић: Ко глуп?! Сад бих ја као требао насјести на провокације и рећи још како си криминалац који је распродао пола возног парка и ставио паре у свој џеп, али нисам ту да вријеђам.
Водитељ: ...Господо, мораћу да вас прекинем ако наставите овако...
Љигић: А шта ћемо са општинским земљиштем у самом центру града на којем си направио хотел? Додуше, ништа добро ниси ни могао научити од свог лоповског политичког лидера, мајку ли ти јебем!
Водитељ: Ииии...идемо на рекламе, па се враћамо у студио кад се смире тензије.
Мунтић: Јесам ли ти сто пута поновио да ми не спомињеш...предсједника странке?!