Srednjovekovna zajebancija, i to mnogo dobra čim se zadržala do danas. Podrazumeva rad na privremenom robovskom režimu. Naime, kad bi se neki plemić dosetio neke genijalne božanske ideje kako bi unapredio državu (čitaj: svojoj guzici još bolje ugodio), angažovao bi umetnike, arhitekte, majstore i dobro ih platio (jebiga, da ne baksuzira). Problem je bio kod fizikalaca. Kako bi ostvario uštede za opšte (čitaj: svoje) dobro, tu se štedelo. Tu stupa na scenu naredba o kuluku...
Kad proglas prođe, svi obični smrtnici bi bili dužni da zabatale sve što rade, svoje obaveze i živote i rmbače dok se to ne završi. A plata? Ista u bilo kojoj valuti, dakle 0. Ono, mislim, mogao si da odbiješ ali uz gadne posledice po sebe i svoju familiju, jer bi nadrkani vlastelin poslao svoje ljubazno osoblje da ti objasni grešku, čisto i za primer drugima. A i ako ne odbiješ, to što si tamo danonoćno te sprečava da radiš posao od kojeg živiš, samim tim nemaš ni zaradu tom istom mudonji da platiš porez, pa opet imaš posla sa njegovim ljubaznim osobljem. Tako da, iz nekog razloga, narod se nije radovao velikim poduhvatima božanskih nam vladara i ježio se kad god bi ti isti dobili neku svetačku ideju.

Кулук је оригинално био принудни рад на који су Турци водили, углавном, Србе током 500 година зајебавања истих, а ови их максимално саботирали. У сленгу се користи за саплаковитог радника који ради некако мучки, невољно. Као да га бркати Турчин бичује по леђима.