Aleksandar Lekso Saičić je čovek koji je pokazao da kombinacija samuraja i katane baš i nije nepobediva. To je uradio tako što je jednog od najveštijih samuraja tog vremena poslao tamo gde idu mrtvi Japanci.

U rusko-japanskom ratu 1905. godine Saičić se kao dobrovoljac iz Crne Gore borio na strani Rusa i tu je naišao na tog nesrećnog samuraja koji je smatran za nepobedivog. Pošto su u to vreme Crnogorci još uvek mislili da su Srbi on ga je iz inata pozvao na dvoboj i skratio ga za glavu. Rusi su ga za taj poduhvat nagradili gomilom ordenja koje mu je žena kasnije svakog jutra redovno prebacivala sa pidžame na odelo a uveče ih ponovo kačila na pidžamu.

Jedan od retkih Crnogorskih vojvoda koji je u ratu uradio, za promenu, nešto uradio. Verovatno jedini Crnogorac koji je postigao nešto u tom žanru. Ako ne znate o čemu se radi, pa evo kratke pričice:
Naime Ruska carevina je početkom dvadesetog veka smatrala za svog jedinog pravog prijatelja i zemlju saveznicu ... Crnu Goru. Polaskani Crnogorci su bili tako ponosni da kada je Rusija objavila rat Japanu, Crna gora, da ne bi okaljala obraz, učini isto. Za svog vrhovnog komandanta, Crnogorci su poslali svog najboljeg, upravo Aleksu Leksu Saičića (ko bi rek'o da su davali takve nadimke pre sto godina?).
Kada su stigli na bojno polje, obe strane su poslale po jednog svog najbooljeg vojnika. Rusi Leksu, japanci nekog svog samuraja (kakav god da je, samuraj je samuraj). Sama bitka nije poznata, ali se zna da je Leksa samuraju odsekao glavu. Za to je, nećete verovati, dobio orden.
Rat se završio sledeće godine (nakon pobede Japanaca), nakon što je Rusija potpisala poraz, a naša Crna gora, zbog ulaska u kraljevinu SHC preskočila te papire. I dan danas se smatra da je Crna Gora u ratu sa japanom već 100 godina. (ovo nije sprdačina, tu me preseci ako nije tako)