Lepršava paradigma nepodnošljive lakoće postojanja kao estetski suplement bića – ukratko, zavese
*Mali Mrav i Ziljava Njorka konačno su uredili svoju zemunicu. Na jednom kraju, iza ognjišta, a tik ispod veprove lobanje probijen je kružni otvor, kroz koji pogled puca ka dolini.
- Ovo staviti ili ovo? – pita Njorka i pokazuje u jednoj ruci okrugli komad od pletenog pruća, a u drugoj kožmuru sabljastog tigra.
- Šta bre?
- Ovo ili ovo na prozor?
- Daj od pruća.
- Lepša ova koža.
- Pa onda kožu.
- Pruće boljše.
- Pu jebem ti Ledeno doba 3 i 4 i kad sam te mlatnuo močugom i dovukao ovde sa Velikog Pojila!*
Jezus-Marija-Sveti-mudraci-sionski&co! Ima li veće opsesije žena od zavesa? Dobro, posle cipela, dijeta i praška od 12 kila sa anplagdom Sergeja Ćetkovića.
Sabrana dela Karla Junga, Tehnologija materijala I i II i Ogledi o optici nisu dovoljni za razumevanje tog porubljenog komada tekstila, zvanog - zavese.
Ono što ti, momče, smatraš parčetom krpe protiv ulaska džinovskih leptirica i neželjenih pogleda komšija u odskačuće spolovilo, dok goluždrav tancuješ uz solažu Zorana Starčevića Starog, one tretiraju kao pitanje nacionalnog značaja, specijalan paravan života, lepršavu simboličnu haljinu višeg bića u kojoj… Uglavnom, mnogo im je važno to.
Sa karnerima, obrubljene rokoko, duge, kratke, gusto nabrane, vezuju se ili padaju, uf ove se teško peglaju, ali što čuče na prozorčee.
A kačenje? Akrobatišeš na kljakavom tronošcu, pružaš krake preko TA peći i police s knjigama, nabildovo si triceps ko Dane malterdžija. Džaba procenjuješ razmake među štipaljkama, moraćeš da ih preslažeš onako sekvencijalno bar jednom, to je taj zaveski Marfi i bog. Evo ga! Ko šećer. Ali zamalo.
- Evo sad skini ovu i zakači onu drugu.
- Čekaj malo, pa malopre sam stavio ovu?
- Ne pada mi nekako svetlo kako treba...
- Oćeš da uključim plafonjeru?
- Ma ne, ne razumeš.
- Naravno da ne.
