Може да се смеје, да се мршти, да сија, да се намрчи, да цакли, да се мења...

Izvlačio je poslednji dim cigare, nervozno cupkajući u iščekivanju autobusa. Nadao se da će moći da sedne jer zaista nije hteo da narednih pola sata provede stojeći u najverovatnije punom autobusu. Poznati broj linije koja je vozila ka centru grada ukazao se u daljini kada se sa već spremnim slušalicama telefona približio ivičnjaku kako bi ugrabio što bolju poziciju za ulazak u trijumf domaće radinosti, uputivši usput prezriv pogled prema postarijoj gospođi, zapitavši se šta kog đavola uopšte traži u jedan popodne napolju i zašto ne troši penzionerske dane kod kuće.

Vrata šklopocije otvorila su se uz priličnu buku, a on se u dva koraka našao na sedištu do prozora po staroj navici jer ga odatle niko neće podići. Seo je okrenut leđima ka mestu kojem se uputio, a iz slušalica je već dopirala muzika neke radio stanice. Bacio je letimičan pogled po saputnicima u još uvek polupraznom autobusu, ali je ubrzo pogled uperio kroz prozor posmatrajući prizore koje je već znao na pamet. Ipak, upravo mu je poznavanje čitave trase kojom je svakog dana išao na posao več posle četiri, pet stanica vratilo pogled u autobus.

Nije imalo mnogo toga da se vidi, ali ga je neka iznenadna radoznalost ipak naterala da se pomnije zagleda u putnike. Prošla je još jedna stanica, a on je i dalje, sada već skoro nekulturno, gledao lica putnika i sva su bila toliko različita. Dva klinca preko puta njega, očigledno na putu u školu, nisu ga zanimala. Iako su bili već srednjoškolci, još uvek su deca. Na njihovim licima muke i problemi nisu ostavili još nikakav trag, a i kako bi, kada im je najveća nepoznanica koliko će im trebati da se napiju na rođendanu neke drugarice o čemu su glasno raspravljali.

Na drugoj strani busa, devojka sa slušalicama u ušima nije pridavala nikakvu pažnju ljudima oko nje. Međutim, iako je naizgled delovala raspoloženo očigledno uživajući u ko zna kakvoj pesmi, neki grč na njenom licu postajao mu je sve više očigledan što je duže zurio u nju. Ko zna zbog čega, razmišljao je. Mora da je neka propala veza, skoro se nasmejao u sebi pomislivši na to. Iznenada se okrenula ka njemu i naprasno mu je postalo vruće, dok se vozio u raspalom autobusu kroz čije je pukotine decembarski vetar lako pronalazio put. Muziku iz slušalica više nije ni konstatovao.

Ostao je zatečen lakim naletom straha, zapitavši se čega se uopšte uplašio, ali je ipak odlučio da ne gleda više u devojku. Pažnju mu je privukla starica na sedištu iza nje, naročito nešto što mu je ličilo na niz tetoviranih brojeva na ruci koju nije pokrivao malo zavrnuti rukav jakne. Setio se da je to već viđao i znao je o čemu se radi. U ostalom i njegov deda je bio logoraš. Iako je voleo istoriju, pogledavši mnoštvo dokumenataraca u kojima je bilo nebrojeno mnogo zastrašujućih scena iz logora, nikad nije osetio gađenje. Ipak, ovoga trenutka u autobusu proučavajući lice starice skoro se skamenio od jeze koja ga je obuzela, podsetivši se svih strašnih scena koje je video u filmovima. Ovo već nije slučajno, pomislio je. Pre nekoliko minuta devojka, sada ova baka.

Ponovo je počeo da cupka, kao i na stanici dok je čekao autobus, ali su ljudi sada to primetili. Gomila lica sada je bila okrenuta ka njemu, a potpuno nepoznati strah je sada već veoma dobro osećao. Ugledao je lice mladića njegovih godina, oskrnavljeno ožiljkom na desnoj strani. Nož, staklo, udes...Hiljadu pretpostavki bez jasnog odgovora. Malo iza mladića stajala je suviše našminkana devojka. Učinilo mu se da jasno vidi masnicu koju je nevešto pokušala da zamaskira. Strah je sada postajao neizdrživ. Osetio je potrebu da vrišti, ali je istovremeno bio zbunjen tim putnicima koji kao da su mu nudili sopstvena lica na tacni, želeći valjda da mu na dlanu daju sve svoje neuspehe, poraze i patnje. Teret koji mu je postao pretežek, u nečemu što je samo trebalo da bude ubijanje vremena dok ne stigne na odredište.

Ostala je još jedna stanica do njegovog izlaska iz autobusa, ali se to pretvorilo u večnost. Sada već potpuno mokar od znoja jedva je čekao izlazak na svež vazduh. Ustao je i zaputio se ka vratima, srećan što se bliži kraj košmaru u koji je upao svojevoljno želeći samo da duboko udahne decembarski vazduh grada. Skoro je iskočio iz autobusa kada su se vrata otvorila, srećan što će pobeći od lica, svih tih lica koja su za pola sata uspela da ga prestrave i uplaše kao niko i ništa u životu. Gotovo se nasmešio kada je zakoračio iz autobusa, ali zastao je u pola koraka skamenjen. Pokušaj osmeha je trenutno nestao ispred izloga prodavnice na samoj stanici kada se našao licem u lice sa sopstvenim odrazom.

Prvo je glatko kao bebina guza.

U pubertetu se ispunjava bubuljicama kao i rođak lociran na nižoj nadmorskoj visini.

Na kraju je 'ladno i obešeno, linjaju se sede dlake.

Nalazimo se na licu mjesta, gdje je poslednji put viđen Darko Šarić, prije nego što je nestao sa lica zemlje, i izbjegao da bude izveden pred lice pravde.

-Lice je privedeno...

1. Lice se udaljilo sa lica mesta u nepoznatom pravcu.
2. Ovo je fotorobot lica osumnjičenog lica.
3. Lice je pogođeno u lice.
4. Nekoliko lica je napalo jedno lice.
5. ... i tako se osumnjičeno lice našlo licem u lice sa pravdom.
6. Znamo za to lice, mada ne znamo kako izgleda.
7. Lice je nestalo sa lica zemlje i nikada se neće sresti licem u lice sa licem pravde.