Ljudi koji gledaju Vesti i ostale informativne programe na svaki sat
Bog i batina svake porodice. Stub kuće i gazda u istoj. Muškarac u zrelom životnom dobu koga krasi nemačka disciplina, japanska organizovanost i koji je u trenutku kada Maja Žeželj saopštava koliko je ljudi poginulo u Ukrajini spreman da Vam zvekne šamarčinu iz lakta ako slučajno prozborite nešto paralelno sa njom. Desi se da Vas pita za neku stvar i ako se Vaš odgovor poklopi sa vešću iz "okruglog sata" - bivate ućutkani i, u najmanju ruku, poniženi.
Nema veze sto su u tri popodne iste vesti kao i sat-dva ranije: U PITANJU JE UROĐENA GENETSKA MUTACIJA koju u detinjstvu ne možemo shvatiti a koje se setimo tek onda kada pola veka kasnije počnemo da jebemo-sto-bogova unuku koji hoće da gleda Digimone ili, pak, Sunđer Boba (repriziraju na b92, šatro) rečima: GLEDAJ, BRE, KAKO GINU LJUDI NA SVAKOM ĆOŠKU, A NE TA AMERIČKA GOVNA... PA DA JE SRPSKO ZVALI BI GA SUNĐER BOBAN, A NE BOB! Tek tada postajemo isti čovek kakav je bio i naš deda... ili otac, pod uslovom da nas je pravio u 47 godina. I tako stalno.
Deda: E, je l' dolazio danas Dragan da zakači tanjiraču?
Unuk: Dolazio jutros i rekao da... :u tom trenutku počinju vesti, paralelno sa unukovim izlaganjem: ...će da vrati do sutra... U Koceljevoj nađeni... i pitao za tebe... ostaci mrtve pande... rekao sam mu da... za koju se sumnja da je... si otišao u...
Deda: Bre, da li možeš da ućutiš više, breeeee?
Unuk: MARŠUPIČKUMATERINU, BRE!
